Једна од пре: вечерња шетња

Видећемо за десетак година како је насуто. Ако не стекне километражу, добро је.

Пошто се најзад има времена, ајд мало у шетњу. Са фоткалицом у руци, дакако. Јер мада сам све те сокаке, што су у домету, прошао стотинама пута, увек улети нешто ново, западне за око па га ваља ишчачкати.

Ево нама нове сиве коцке у крају. Сад је прилика, још ништа не пише, не знам шта ће ту да продају, видим само да су почели да монтирају рафове на спрату.

И плочник је, наравно, сив, али се згодила комбинација плавог светла са прочеља и наранџастог са улице, те ко зна чије већ рекламе од прекопута. До отварања ће можда и да никне трава у та два правоугаоника, а можда ће да се сете и да направе паркинг до улице, иначе џаба све остало ако им се тамо запати блато.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: вечерња шетња”

Мука с речима: случај грађанина Е. Е. (тј Е.Х.)

Е, да, а како народ то изговара? Па просто, поведу се за француским примером

Улице у мом крају имају шарена имена. Нешто по народним херојима, или женског рода или неким из краја (за које нико више не зна ко су), или по бригадама. Постоји и Кајмакчаланска (за шта треба познавати Солунски фронт) и Царинска (није неопходно да познајете било ког цариника). То су ових десет паралелних.

Она што их све сече, као кичма рибљи костур, је названа по почасном грађанину нашем, који се звао… овај, само да однесем тетки лек. Зрикипедија спомиње Едуарда Ериоа, а тако пише и на Бинговој мапи, као и на Гугловој.

Данило Киш, у “Гробници за Бориса Давидовича”, знајући добро француски, као и наша правила за писање француских имена, исправно га наводи као Едуара Ериоа, јер зна да се завршни сугласник тамо ама скоро никад не изговара, ал’ мора да се пише.

Nastavite sa čitanjem… “Мука с речима: случај грађанина Е. Е. (тј Е.Х.)”

Насумица 1976.4

Зато, братијо, сваки шкљоц ваља урадити озбиљно, никад се не зна да ли ће моћи да се понови, највероватније неће.

Ова фотка је испала скоро неухватљива. Никад нисам био задовољан како је испала. Ни кад сам шкљоцнуо. Ни кад је стигла са развијања. Ни кад сам је преснимио први пут, ни други пут. Ни скенер није помогао. Ево, боље не може.

Можда сам то мало стресао кад сам шкљоцнуо? Онако тек тек…

Ово је први пут да ми се, на нечем озбиљнијем, десило да не могу да поновим снимак којим нисам задовољан. Јер је у међувремену дошло до догађања тзв. историје. Стварност је одбила да позира поново.

Nastavite sa čitanjem… “Насумица 1976.4”