Iskreno, nisam baš nešto srećan zbog tog naslova, ali stade mi mozak totalno – ne mogu da smislim ništa bolje osim prevoda originalnog naziva ovog kratkog filma – a nisam hteo da u naslovu ulazim u kliše objašnjavanja kako je ovo postignuto da bi ličilo na dioramu.
Svejedno: ostajem opsednut ovim rezultatom i opčinjen ovom tehnikom izvedbe. I uzdišem, jer ja ovo nikad neću moći da napravim… Osim što nemam strpljenja da pronađem mesta gde bih mogao da izvedem takve kadrove, obaška sam siguran da nikad ne bih imao snage da potrošim velike pare na tilt-shift objektiv…
…Nevolja je bila u tome što je kiša sve sluđivala, remetila i nagrizala, tako da bi među zupcima najjalovijih mašina izraslo cveće ako ne bi bilo podmazivano svaka tri dana, oksidirali bi konci brokata i buđ bi se zapatila na mokrom rublju. Vazduh je bio toliko vlažan da su ribe ploveći mogle da uđu kroz vrata i iziđu kroz prozor.
U istoriji filmske umetnosti, omnibusom se naziva film koji se sastoji iz više posebnih priča (najčešće tri) koje povezuje neki zajednički motiv (predmet, mesto, ideja ili nešto tome slično). Evo jednog malog, ali apsolutno efektnog ominubusa.
E, tako se to radi.
A vi onda vidite šta ćete sa otpacima koje sejete po ulicama.
A sad nešto raskošno. Praznik za oko i dušu: remek-delo filmskog jezika.
Molim vas, pronađite 35 slobodnih minuta i tek onda pogledajte ovaj film.
Film Le Ballon Rouge (1956) je dobitnik Oskara za originalni scenario (jedini kratki film koji je osvojio Oskara tog ranga!) i Zlatne palme ukategoriji kratkog filma na Filmskom festivalu u Kanu 1956. Osvojio je i druge brojne nagrade, kojekuda po svetu.
Отприлике 20. марта 1970, Никола Нешковић је, у својој емисији “Музички рели” (Други програм радио Београда, радним даном од 12:20 до 14:00) пропратио шта се догађа на фестивалу у Загребу. Нисам очекивао ништа посебно, осим што је ове године концепција фестивала била другачија.
Уведено је рокерско вече, дакле рокенрол као засебна конкуренција, те рокери који су хтели, или бивали замољени, да учествују, нису морали да праве забавњачке шлагере, него су могли, штавише било је пожељно, да се покажу на свом пољу. Што су неки схватили врло озбиљно.
Никола Нешковић је тог дана, као и сваког дана те недеље, пустио целу песму, свих 20:45, што сам тада научио напамет. Имао сам среће што сам тог месеца ишао поподне у школу, а он ово пуштао негде на почетку емисије. Био сам осми разред, и јако сам се ложио на андерграунд (што се данас зове прог рок, а звало се и прогресивни рок), “Магичну руку” сам преслушао стотинак пута, јурио где могу да чујем Цепелине и уопште, сву ту компликовану музику која може да се слуша више пута а да се сваки пут у њој чује још нешто што се није приметило пре.
“Једна жена” је била, аууу… читава симфонија на ту тему, сложена од наизглед несложивих делова, звучне слике чисто изненађење… однело ме ко зна куд. Знајући да на радију неће моћи да се чује цела, један је Никола а и он је повремено био на тапету, слушао сам помно и памтио. Nastavite sa čitanjem… “Дан кад ми се отворило, свих 20:45”
