Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Spadate li u one koji mrze ponedeljak? Meni je odavno svejedno koji je dan u sedmici, dok god znam kad je nedeljni ručak.
Znam za neke koji su se preračunali u odnosu na ono što im život donosi, pa su završili ovako.
It’s showtime, jebiga. Kvaka 22 koju su sami sebi napravili. Da, znam: morali su. Bla bla. Život je film. Mračni mjuzijkl, štaviše. Neki nisu imali mrežu ispod žice.
(Isečak)
…
Povodeći se od tuge i hladnoće pošao sam desno. Oh, taj jutarnji teret u srcu! O, iluzornost nesreće! O, nepopravivost! Čega je u njemu više, u tom teretu, koji još niko po imenu nije nazvao? Čega je u njemu više: uzetosti ili mučnine? Iscrpljenosti nerava ili smrtne tuge negde u blizini? A ako je svega podjednako, onda je ipak nečega više: skamenjenosti ili groznice?
Ništa, ništa – rekao sam sebi – zaštiti se od vetra i polako idi. I diši retko, retko. Diši tako da kolena ne bi klecala. Idi bilo kuda. Svejedno kuda. Čak ako pođeš levo, dospećeš na Kursku stanicu, ako pođeš pravo – opet na Kursku stanicu; ako skreneš desno – i sad na Kursku. Zato skreni desno da bi verovatno dospeo tamo. O, šteta!
O, efemernosti! O, najnemoćnije i najsramotnije vreme u životu mog naroda – vreme od svitanja do otvaranja prodavnica. Koliko je sedih ono uplelo u nas, u beskućne i tužne tamnokose! Idi. Venjička, idi.
(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)
Ne znam zašto, ali uvek mi izmiče DVD sa ovim filmom. No, taj početak…
Da se prisetimo sjajnog Karanovićevog filma.
[EDIT 11.3.2012: Nažalost, taj video je povučen zbog žalbe Centar filma. Klip od minut i po. Nosite se u pizdu materinu, bre! Više neću da kupujem vaše DVD-ove.]
I šta veliš, baba, sve ti lepo posle treće rakije? I meni je, i meni…
(Tnx Marinko)
Ovih dana se obeležava 40 godina od premijere kultnog filma Paklena pomorandža (A Clockwork Orange, Stanley Kubrick, 1971). Net je pun informacija, a najzanimljiviju do sada nađenu delim sa vama.
Nema mnogo filmova u istoriji kinematografije koji su tako efikasno polarizovali publiku. Ko god je gledao taj film, završio je sa jakim utiskom, možda najjačim mogućim. Neki se kunu u film; neki ga mrze i proklinju. Ima spomeničara koji tvrde da je taj film kriv za razno nasilje (e, ti su mi omiljeni). Sledeća scena je za njih.
Nastavite sa čitanjem… “Me and my droogs had some milk plus…”
Dok se ja ne konsolidujem, hajde da probamo nešto. Onako, kao fol, da se ne zna, kao to niko ne radi, kao nismo mi to tako nikada, kao. Kao kakao.
Baš da vidim šta će od ovog da ispadne. Pa ko zna, možda bude i ponovo. ili ne bude. Ili.
Očekujem fanove; mnogi već znaju. Očekujem da se navuče i poneki licemer. Ostale ću da zamolim da me ne napadaju, a pogotovo da me ne brane. Jer, muku mu ljutu, nije problem ovde. Pod uslovom da uopšte postoji neki problem.
Kad poslušate, istražite šta je. Tako je zanimljivije. A da je vredno, ne sumnjajte.
Ovaj kratki igrani film uopšte ne želim da komentarišem. Samo ću da vas zamolim da odvojite pet i po minuta svog dragocenog vremena da ga pogledate – i to je sve.
(Tnx Igor via FB)
Postoje neka veoma posebna mesta na svetu koja valja videti. Nažalost, na nekima od tih mesta ne možete se zadržati dovoljno dugo. Bar ne ako prođete onako kako sam ja prošao…
Prošle godine sam video neku TV reklamu; nisam upamtio agenciju koja se reklamira, ali beše ova slika: neki dečko goni ovce drumom izlazeći polako iz kadra; diže se prašina za njima, a poruka glasi nešto otprilike “želite li da vas ovako tretiraju na turističkom putovanju?”. Valjda se reklamirala neka agencija koja aranžira turističke ture za grupe od najviše osmoro putnika, što je već nešto ozbiljnije. Svet zna za tu kategoriju; eto, došlo i u naše krajeve.
E, vala baš: u nekoliko navrata sam doživeo neprijatna iskustva na turističkim putovanjima. Ama, čuj mene, “u nekoliko navrata”: izuzev agencije “Karpati” i fantastično ugodnog, ama meraklijski laganog putovanja sa njima na Drakula turi po Rumuniji pre neku godinu, na svim turističkim putovanjima i izletima sam se osećao baš kao ovca.
Najgore je bilo u Vatikanu, krajem decembra prošle godine. Da preskočim detalje: svelo se na to da stado od 70 turista neprekidno trči za vodičem koji je rutinski deklamovao svoje. Beše slaba vajda od radio-prijemnika, jer se često dešavalo da vodič priča jedno, a ja tri prostorije iza; često sam i gubio signal, jer čim bih zastao da vidim bilo šta, izgubio bih grupu. A potpuni pad beše protrčavanje kroz Sikstinsku kapelu. Od gužve koja se tamo zadesila, drugačije nije moglo. To mesto beše jedan od tri razloga za naš put u Rim, a proveli smo unutra možda pet ili šest minuta. A ako znate išta o Sikstinskoj kapeli, znate i to da ni šest dana nije dovoljno. Dobro de, ne bih očekivao ništa spektakularno, ali sa pola sata do sat vremena bih bio zadovoljen; možda čak i zadovoljan.
Da li ste ikad čuli za pojam iz naslova? Ja sam zaboravio na njega dok, sasvim slučajno, nisam bio podsećen na njega na nekom blogu pre par dana.
To je jedan od najpopularnijih audio klipova u istoriji holivudske montaže zvuka i predstavlja kliše koji ćete prepoznati već kad ga čujete prvi put.
Izgleda da Vilhelmov krik ovih dana obeležava 50 godina postojanja. Ako ne verujete u popularnost ovog zvuka, pokušajte da prebrojite broj pojavljivanja u ovoj kompilaciji, sve od prvog pojavljivanja u filmu Distant Drums (1951):
Ja sam odustao od brojanja posle oko tri munuta.
Mislio sam da skinem taj zvuk i upotrebim ga na svom telefonu za, na primer, prijem SMS-ova, ali sam odustao od toga.
(Via)