Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Najpre ćete pomisliti da nije vredno devet minuta vašeg vremena. Onda ćete se zainteresovati. Onda ćete i sami usporiti svoje disanje.
U nekim trenucima ćete pomisliti da nije istina. A onda će sam umetnik na kraju razuveriti sve neverne Tome.
Kada pogledate ovo, oni žongleraji sa lopticama će vam ličiti na obični ping pong.
(Via)
Danas je 226 godina od rođenja velikog ornitologa, pa je objavljen novi Google doodle u tu čast.
Džon Džejms Odubon (John James Audubon) je imao pomalo surov, ali veoma efikasan način da crta ptice koje je proučavao, a beležio je sve redom duž američkog kontinenta. Naime, imao je običaj da ubije pticu, a zatim da je uz pomoć žica namesti tako da maksimalno izgleda kao da je ptica u nekom pokretu u svom prirodnom okruženju. Takav pristup je bio nov u to vreme, u prvoj polovini 19. veka. Njegov uticaj na razvoj biologije i, posebno, ornitologije, nauke o pticama, nemerljiv je. Usput, smatra se da Odubonovi crteži ptica imaju i nesporno visoku umetničku vrednost.
U pretrazi koju danas nudi Google, posebno pogledajte zanimljivi članak u kome se govori o Odubonovoj originalnoj knjizi koja je u par navrata dostigla rekordne vrednosti na aukcijama.
(Via)
Sudeći po nekim reakcijama, camera obscura je privukla vašu pažnju. Otkrivamo još nešto što se nalazi na tragu prvih fotografija. A jedna fenomenalna inicijativa postoji i na Internetu.
Ono jeste da sam u nekoliko ranijih navrata bio u prilici da pronalazim termin na srpskom, pa imam nekog iskustva u suočavanju sa problemima tog posla. Ali sad mi se baš ne da: nemam pravu reč da prevedem sintagmu pinhole photo. Ali, ako znate engleski, verovatno već slutite šta bi to moglo biti: da, ključ ove tehnike fotografisanja je rupica načinjena iglom koja služi kao objektiv!
Pinhole fotografija počiva upravo na načelu camera obscura, sa “malom” razlikom da je ovde reč o pravom fotografisanju. Na jednoj strani kutije koja predstavlja kameru pravi se rupica – što manja, to bolja, jer prečnik rupe upravo utiče na oštrinu rezultujuće fotke. Na suprotnoj strani, na zid koji je normalan u odnosu na direktni upadni ugao svetla kroz rupicu, postavljen je fotoosetljivi materijal – foto-papir, fotografska ploča, film (negativ ili pozitiv), pa čak i digitalni senzor (o tome kasnije).
Ključna stvar kod pinhole fotografije je to što ne postoji nikakva optika! Jedini “objektiv” je rupica koja propušta svetlost. S obzirom na relativni položaj fotoosetljivog materijala, prečnik rupice može da predstavlja blendu neslućeno velikog broja (na primer, čak do f/1000!), što u paru sa osetljivošću materijala može da dovede do pripreme jako dugih ekspozicija – čak i višednevnih, pa i višemesečnih! Jedna takav primer pogledajte u priči na sajtu britanskog glasila Telegraph.
Hteo sam da napravim ceo presek, ali to ću uraditi kad dođe red na matični album u priči o mojih 125… Za večeras, tri prelepe arije iz poznate rock opere…
Jesus Christ Superstar (1970) je za mene važan album. Ispričaću vam jednom. Pošto su već kasni sati, ne mogu da puštam muziku glasno, a tu rock operu iz principa neću da slušam na slušalicama. Zato biram tri tihe arije, tri remek-dela. Ova tri klipa su iz istoimenog filma, snimljenog 1973.
Prva arija je priča o dilemi koju Marija Magdalena imala još otkad ju je Isus poveo sa sobom. Sada sluti kraj i preispituje svoju ljubav prema Hristu. Peva fenomenalna Yvonne Ellyman.
Ja zamalo jesam: podsetnik iz kalendara radi uredno, pa sad glumatam kao da sam bio pripravan.
Danas je svetski dan knjige.
Da je svetski dan piva, svi bi znali.
Ovako… Slabo prolazi, zar ne?
Ajmo, guglaj malo, možda ima nešto na tu temu i u tvom komšiluku.
U mom nema.
Biće bolje. Ili neće. Zadatak za danas je da započnem čitanje neke knjige.
(Via)
Prošlo je možda dva-tri meseca od poslednjeg slušanja. Kako god okreneš, ovo delo ulazi u stalni sastav najvrednije muzike koju držim blizu.
Znam da ima relativno mnogo onih koji ne vole Neila Younga. Šta ću im ja: najteže mi pada kad čujem da ga ne vole zbog unjkavog glasa. Dobro de, NY sigurno ne bi prošao prijemni za kakav belcanto, ali on obitava u žanrovima koji nisu imperativ lepe muzike. To tu muziku ne čini ništa manje vrednom. I značajnom.
Četrdeset pet godina karijere u kojoj ima ključnih sadržaja za tri debele karijere, a padova nema. Neil Young je jedini pripadnik rock’n’roll provenijencije koji još uvek pamti čemu rock’n’roll služi, pa je tako usput javno pozvao na opoziv američkog predsednika, usput ga nazivajući imenima koja je svakako zaslužio, ali niko drugi nije imao muda da ih izrekne. ako niste slušali Living with War (2006) kad se pojavio, propustili ste možda najveći događaj u rock muzici u 21. veku. Nastavite sa čitanjem… “Neil Young – Le Noise”
Zamalo. Doduše, bili smo optimisti, ali opet…
Sudeći po franšizi “Terminatora”, Skynet je postao svestan i počeo da nam presuđuje 19. aprila u 8:11. Samo ne kaže po kojoj časovnoj zoni. Ali svejedno, izvukli smo se, velim, pa sad možemo kako ‘oćemo.
E sad, samo još da preguramo 21. decembar 2012.
(Via)
Kad se sastanu dva prvoklasna umetnika, ponekad nastaju čuda. Kao na ovom snimku.
Ostavilo me bez teksta.
Plesač je Damian Woetzel (poznat i kao Lil Buck), a prati ga legendarni Yo-Yo Ma, jedan od najvećih živih violončelista.
Mala digresija: uopšte nije slučajno što se fantastični gala paket od 90 (!!) audio CD-ova na kojima svira Yo-yo Ma zove Outside the Box. Ovaj primer vam je valjda dovoljan.
(Via)