Važno je da jednom nekako pronađemo neko rešenje u svetlu saznanja da bolje biti neće. Ili ne. Ili da, ali ako, to jest međutim, osim ukoliko spram eto. Uostalom, tu i tamo mestimično delimično, kako da ti kažem, mislim to jest, ovaj, je li, da!
Nebulozni uvod u današnji utovar je manje-više najpreciznija ilustracija aktuelnog stanja samurajske populacije Suštine pasijansa. Kao da nas je neko tukao po ušima što neprekidno trpimo samo po dve gužve (poneko i tri), nego nam je uljudno prosleđeno sledovanje od još po jedne, pa sad svi dan danujemo i noć noćivamo u pokušaju rešavanja bar neke od tri simultane gužve (poneko i četiri).
Teško je objasniti to što nam se svima dešava. U eri prekarijata, problemi se javljaju sa tendencijom trajnog ostanka. Morate ih rešavati, ali ih ne možete rešiti, pa tako doveka ostajete zarobljeni u ponekoj novoj budalaštini koju nam život donese. Stvar kondicije je koliko simultanih spinova problema možete da izdržite.
Ne govorimo mi o tome da bismo vam kukali, jer vrlo dobro znamo da ste se prepoznali u prethodnim redovima. Nije vama ništa bolje nego nama (nije vam, nadamo se, ni gore), pa gde smo, tu smo. Nego smo se mašili ove neprijatne teme da bismo vam skrenuli pažnju, po ko zna koji put, na to da od konstatovanja vajde nema. Vreme je da preduzmete nešto za svoje mentalno zdravlje.
Isključite televizore, promenite broj telefona, utopite nekom radio za male pare i na netu posećujte samo tematska mesta, a ne portale vesti. Ko ima gramofon, neka obriše prašinu s njega, proveri iglu i kaiš, pa neka se lati starih ploča. Ili slušajte muziku u nekom drugom obliku, ali isključivo po svom sopstvenom izboru. Svake večeri pročitajte nešto; najbolje je da se latite neke knjige; može i neka koju ste čitali u davnoj prošlosti, ako nemate bolju ideju: Žil Vern, Branko Ćopić, Branislav Nušić, Mark Tven, Džek London i Džonatan Svift su uvek u modi.
Videćete: kroz nekoliko dana će vam se vratiti apetit, ali i volja za životom, počeće da vam padaju zanimljive ideje na pamet, provodićete više vremena napolju (čak i po kiši!), težićete pešačkim zonama i divićete se svetu oko sebe, koji ste nekako zaboravili da primećujete dok ste vreme provodili zbog raznih nastupa trenutnog siledžije na televiziji i u novinama.
A s obzirom na to da nemate revolucionarnih pretenzija, niti bismo vas mi ikada ikako navodili na takve primisli, preostaje samo jedno: u nastavku današnjeg utovara, proučite akademsku raspravu o jednom karakterističnom segmentu srpskog jezika, pa primenite neke sintagme iz tog segmenta na ličnost i delo onog siledžije koji je trenutno u glavnoj ulozi. Pa kad vas sledeći put nazove ološom, neradnikom, bitangom i šta ono još beše, vi se samo blago nasmešite u njegovom pravcu, isto onako kako on se on tokom svake redovne popodnevne terapije blaženo smeši u kamere preko žbuna od mikrofona, udahnite duboko, izdahnite polako i recite mu tihim glasom:
– Nikome nije gorelo do zore. Neće ni tebi.
Gestakulaciju i prateće rečenice prepuštamo vašoj sklonosti za improvizaciju.
Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 11. septembar 2016.”
Prosto, ne može se protiv zlog faktora svakodnevice. Život je hronika trčanja da bi se ostalo u mestu i grebanja noktima o kamene zidove da bi se napravila još jedna vrata. U takvim uslovima, kada nijedan od Samuraja nije prodavac magle i sumaglice – i svako od nas se time ponosi – dva su načina da izađemo pred vas onda kad nemamo snage da sklopimo utovar:
Slažu nam priču kako nas EU neće, jer da nas ‘oće, blokirala bi Hrvatsku blokadu otvaranja tamo nekog poglavlja. Pošto zatvaranje tog poglavlja zavisi isključivo od nas, na njegovo zatvaranje ćemo čekati nekoliko godina, pa naša briga oko odlaganja od mesec-dva-tri je više nego besmislena. Da nije tragično, bilo bi žalosno.
Ministarska sinekura nije zagarantovana svakoj mandatorskoj ulizici, ali je to neophodna karakteristika da bi se u Srbiji postalo ministrom. A ovaj zna za jadac, pa krši još jedno obećanje odlažući spisak glavnih mu saradnika. Svi vrlo dobro znamo da je sadržaj tog spiska nebitan svakome osim onima koji su na njemu. Onaj ko žari i pali koristi priliku za samoreklamu, pa nas obaveštava da će Vlada uložiti sve napore da nas odvajanje V. Britanije od EU ekonomski ne ugrozi. Toliko će se truditi u tom smeru da će zapostaviti ostale oblasti – ljudi su, ne mogu na sve strane da se rašire. To što je besplatno školovanje sve skuplje, to što lekari naprasno nalaze slobodne termine za zakazivanje tek kad ugledaju neku EU-novčanicu, to što je hrana sve manje hrana, a sve više otrovna hemija, to što nam mladi i sposobni sve lakše odlaze u svet… Ko će time da se bavi, kad mora da štiti državu od eknomskog udara izazvanog izlaskom VB iz EU.