Može neka fotka sto puta da bude stereotip, ali vredi kada je radost hiljadostruka.
Da ne bi tuđe slike izazivale digitalno sećanje u meni, zaskočio sam priliku i napravio svoj primerak.
Venecija, Italija, avgust 2016.
Verovatno radost uspešnog snimka raste proporcionalno vremenu čekanja da se taj snimak desi. Nemam ni predstavu koliko je godina prošlo otkako sam sebi obećao da ću napraviti ovu sliku.
Zanimljiva paralela o mogućnosti potonuća nečeg veličanstvenog.
Svi oni koji su bili u Veneciji slažu se u oceni da je to čudesan grad. Nalazi se u severoistočnoj Italiji, a geografski položaj joj je, kroz istoriju, omogućio da igra veoma važnu ulogu – bila je to raskrsnica između Istoka i Zapada. Zato je Venecija postala važan, možda i najvažniji trgovački centar srednjeg veka i, kako smo naučili iz istorijskih čitanki, prestonica Mletačke Republike.
U stvari, kada govorimo o Veneciji, ne znamo odakle da počnemo.
Postoje neka dekadentna mesta na kojima se ljudi ponašaju, zamislite ovu čudnu reč: uljudno.
Pre mesec dana ili koliko beše prošlo od onda, gledam snimak i ne verujem svojim očima: bura navukla prekomernu plimu na sever Jadranskog mora, pa se voda u Veneciji podigla preko jednog metra “iznad crte” i poplavila dobar deo grada. Ne, nije to čudno, jer se dešava često, bar jednom godišnje. Nego, na ulazu u neki restoran, do kojeg se dođe po nekoj skeli koja je iznad vode, osoblje deli gostima gumene čizme u veselim bojama, konobari su već tako obuveni, svi su u vodi do gležnjeva, ali restoran je pun k’o oko, nema slobodnog stola, raspoloženje je očigledno onakvo kakvo i treba da bude na prometnom mestu gde gladni postaju siti, a ljudi nemaju mentalni niti finansijski problem da ručaju u restoranu.
Drugim rečima, grad funkcioniše.
A onda pomislih: jebote, i ja razmišljam o glupostima. Pa kakva je to uloga grada nego da funkcioniše?