Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Navodno, ovo je prava priča-glavolomka. U filmu se nalazi šesnaest skrivenih poruka koje sadrže ključeve u vezi sa tajnama. Pa, probajte ako ste dokoni. Ili makar pogledajte remek-delo animacije i uživajte.
Više detalja o ovom filmu ćete pronaći na matičnoj adresi: The Thomas Beagle Cipher.
Što se mene tiče, pozabaviću se umetničkim doživljajem. Nije malo.
(Via)
Tako glasi odgovor na pitanje postavljeno na Suštini pasijansa pre oko trinaest meseci.
Ovaj blog je postojao svega nekoliko dana kad sam prvi put postavio jedno predavanje sa konferencije TED. U prilogu “Može li umetnost da promeni svet?” ekscentrični i beskrajno šarmantni konceptualni umetnik koji se svetu predstavlja inicijalima JR predstavio je jedan neverovatni i prekrasni humanistički projekat u kome je pomagao da se tihi čuju.
Molim vas da najpre pogledate to predavanje (čak i ako stega pogledali ranije) i da primite teze koje su tada izrečene. Na kraju, obratite pažnju da je JR, na kraju predavanja, sa bine konferencije TED objavio početak projekta Inside Out. Tu počinje druga epizoda ove priče.
Artur Klark je jednom rekao: “Mi svoju planetu nazivamo Zemlja, a jasno je da bi trebalo da je zovemo Okean.” Posle slike koju sam juče video, pitam se da li je Klark bio u pravu.
Većina nas zna da nešto preko 70% površine Zemlje prekriva voda. Uglavnom je to površina okeana. Znamo i to da globalna klima jako zavisi od temperature okeana te da su sve brige o globalnom otopljavanju uprte u nivo vode na planeti.
No, znamo li zaista koliko vode postoji na planeti?
Citat dana dolazi od onog ko je toliko slušao Toma Waitsa da mu ni četrdeset bootlega ne bi teško palo neće teško pasti; od onog koji je doživeo da životni san pretvori u javu, sve u žutom okviru; od vrednog đaka koji svoje štreberske ocene objavljuje sa velikim stilom i osmehom koji osvetljava prostore; od pritajenog umetnika čiji talenat za multimedijalnost će kad-tad izaći na površinu; od momka u duši, inače prvog autora Suštine pasijansa koji je saznao u čemu je razlika između gole belkinje i gole crnkinje.
Grba ima taj napadački instikt°,
ne propušta nijedan volej, pa makar to bio autogol!
Igor Rill
Trebalo je primetiti i uhvatiti trenutak i uživati u njemu. Sve to je bilo moguće zahvaljujući perfektnom danu kakav je opevao Lou Reed i perfektnom društvu kakvo ne postoji u drugom kontekstu.
Sva je istina da bi ovaj prilog trebalo da napiše Vladan, a ne ja. Ali nema veze. On će se toj temi vratiti iz ugla ličnog iskustva, makar zato da povrati slike koje sam ukrao sa njegovog Panoramio profila bez pitanja, a kamoli dozvole… Kako god bilo, ja sam sad u ulozi onog što sve objašnjava, a ništa ne radi…
HDR je skraćenica za high dynamic range (ne prevodi se doslovno, nego kao “široki dinamički opseg”). U kontekstu digitalne fotografije, gde se pojam koristi, danas se odnosi na tehniku kombinacije više ekspozicija istog objekta sa različitim parametrima fotografisanja. Najčešće je promena kompenzacije blende: tako ne dolazi do promena u oštrini objekata, dubinskoj oštrini ili količini šuma. Kada se fotografije slože u namenskom programu ili uz pomoć posebnih modula u standardnom softveru (Photoshop), tada se eliminišu presvetljene ili nedovoljno osvetljene zone na slici i postiže se ujednačen ton na sceni.
Tehnika HDR je nastala sa dva početna motiva: najpre, digitalna tehnologija je tek u poslednje vreme, u možda zadnje dve-tri godine dostigla dinamička svojstva analognog filma, i to samo u profesionalnoj klasi fotoaparata; trebalo je naći način da se smanji proces postprodukcije kojim su se nedostaci u dinamici kompenzovali – ipak, svaka obrada proizvodi gubitke i tu se ništa ne može. A drugi razlog je pomalo romantične prirode: i film i senzor u datom trenutku imaju jednu osetljivost, što je nepovoljno po dinamički bogate scene.
Kontrolisana distorzija predstavlja jednu od naprednih tehnika na polju fotografije. Da vam pokažem rezultate jedne od tih tehnika…
Može li fotografija da naglasi pokret? Može, još kako: dobro fiksirajte fotoaparat (recimo, na stalku), usporite ekspoziciju više nego što to nalaže “školsko” određivanje parametara i skoncentrišite se na neki ključni pokret objekta koji vam je u kadru. Dobićete delimično zamućenu scenu koju posmatrač neće tumačiti kao grešku, nego kao uhvaćen pokret. Ili drugo: ako želite da naglasite brzinu, pratite pokretni objekat objektivom fotoaparata, takođe usporavajući ekspoziciju preko neke “logične” mere; uz malo veštine i vežbe, doći ćete dotle da objekat (najčešće neko vozilo) bude u fokusu i oštro, dok je okolina zamućena na način koji ocrtava smer i brzinu kretanja. Postoje i neke tehnike “naknadnog zamućivanja”, nalik onome što sam pokušao u jučerašnjoj fotki dana, ali to je nešto drugo: koncentrišemo se na tehniku fotografisanja, a ne postprodukcije.
Opšta tehnika se naziva zamućivanje pokreta (motion blur); posebno, ako pratite vozilo u pokretu u panoramskom pokretu ili krećući se paralelno sa njim, to se naziva paniranje (panning; sad će Komšija da skoči i kaže kako ima dobar tiganj za tu svrhu).
Nikad ne znaš kad te snima Veliki brat. Kad te snima Gugao, to se vidi lepo.
Za Google Maps svi znate, pa verovatno i koristite taj atlas na mreži. A izvesno znate i za Street View, seriju fotografija koje je snimilo specijalno vozilo i koje na određenim mestima, kojih je sve više, obezbeđuje virtuelnu šetnju po ulicama gradova (i ne samo gradova).
Značaj virtuelne šetnje ulicama je nesumnjiv. Imam i lično iskustvo: pre puta u Rim prošle Nove godine, naučio sam da pešice dođem od hotela do Koloseuma. To nije razdaljina koja bi se prevaljivala pešice (uostalom, metro radi dobro, za razliku od nadzemnog gradskog prevoza), ali dalo mi je načelan utisak o prostoru u kome ću se kretati, u čemu je servis u potpunosti ispunio zadatak. 
Međutim, kontroverze su se razvile tokom vremena: ima li narušavanja privatnosti u postupku snimanja fotografija ulicom? Mišljenja su razna, a najčudnije se dešava kada neko komentariše to pitanje iz ugla snimatelja i iz ugla snimanog. Tek, ima raznih krajnosti – od državnih zabrana da se snimanje nastavi, kao što se desilo u Austriji pre dve godine, do akcionih molbi Guglu da snima ulice. U slučaju Austrije, odlučeno je da se ipak nastavi sa fotografisanjem godinu dana kasnije. 
Nedavno je osvanuo retrospektivni pregled pobednika najuglednijeg stalnog konkursa dokumentarne fotografije.
Fotožurnalizam je kategorija u kojoj pliva mnogo ribica i tek pokoja velika riba. Svedoci smo gomile kojekakvih reporterskih fotografija koje nisu ništa drugo nego ilustrativni detalj koji služi da održi trivijalni likovni ugođaj oko trivijalnih priča.
Međutim, postoje mesta gde se vrhunska priča poštuje i gde svaka slika doslovno govori hiljadu reči. Jedno od takvih mesta je fondacija World Press Photo – nezavisna i neprofitna organizacija locirana u Amsterdamu, čija misija je da podrži i očuva najviše standarde u fotožurnalizmu i dokumentarnoj fotografiji širom sveta. Brojne su aktivnosti koje fondacija sprovodi u tom cilju, a jedna od njih je postojanje stalnog konkursa za izabranu fotografiju godine.
Uzgred – ovaj kolaž je napravljen od WPP fotografija koje su objavljene na mnogim blogovima širom Interneta. Ako podržavate sporazum ACTA, to znači da smo svi mi kriminalci i zlikovci i licimuri i demoni i da sad treba da idemo u zatvor.
Na blogu BuzzFeed nedavno je osvanuo pregled svih odabranih fotografija godine, od osnivanja World Photo Pressa 1955. godine do nedavno izabrane fotografije koja je pobednik za 2011. Predlažem vam da pogledate tu kolekciju, jer ona je ogledalo sveta u kom živimo. Upozoravam one sa slabim živcima ili još slabijom petljom da se ne upućuju da to pogledaju, jer tamo nema ničeg lepog. Ali svakako nije posao dokumentarne fotografije da bude lepa, nego da prenese sliku događaja u funkciji mesta, vremena i istine. Zato svaka fotka ima priču uz sebe, pa ćete se podsetiti nekog događaja ili možda naučiti nešto što do sada niste znali.
(Via)