Седимо тако једно вече госпоја и ја, пијуцкамо… У даљини се зачује воз. Што је реткост, јер од оближњег индустријског колосека ретко допиру такви звуци, користи га само уљара. Путничког саобраћаја нема јер је… ма нећу сад да размишљам о томе која се лудорија догађа са возовима, мени дође у главу рефрен. Тако одједном. Добро, није одједном него током треће чашице. Ово.
До краја те чашице било је да сам пар пута убацио “Ананаааас” у разговор. Како шеф вели, ушни црв се зауставља као банатска машина: подмажи да брже заврши.
Сад, док ово пишем, нисам начисто да ли је ово музички прилог за Суштину, или историјски осврт на једну појаву или напросто истеривање тог ушног црва. Да видимо…
Nastavite sa čitanjem… “Из камена јужна воћка”