Neki moji drugari su skloni da forsiraju preporuke raznih gitarista, naročito onih prangijaša iza kojih leti perje ili onih koji po njihovom mišljenju imaju “nešto posebno”, pa se prilično začude kad naiđu na moju potpuno hladnu reakciju. Ne osećajući potrebu da se pravdam zbog svog stava, a znajući da većina nije izložena muzici u tolikom obimu koliko je to meni normalno, puštam ih da misle šta hoće. No, jedan mi reče: “Ostario si: nekad si sekao vene na ovakvu muziku!”.
Na stranu što zbilja ima one muzike za kojom sam nekad klicao, a danas sam ravnodušan jer sam je prerastao, a naročito što baš u slučaju primera koji je prethodio toj izjavi nikad nisam voleo takvu muziku (posredi je bio Joe Bonamassa, plastificirani gitarski heroj koji nikad neće imati moje poštovanje), malo sam se zamislio nad tom konstatacijom: zaista, ko su gitaristi koji pobuđuju moju pažnju? Recimo, ima li u mlađoj generaciji ikoga osim Dereka Trucksa da je uspeo da zadrži moju pažnju?
Nedavno me podsetiše na ovog dečka: o, da! Zapisao sam fusnotu da se njime pozabavim, pa kako sam zapisao, tako sam i izgubio belešku. Zaboravio sam: podsetnik u kalendaru je jedino mesto koje čitam svakodnevno…
