Treba znati za jadac.
Kako razmišljate o muzici koja je stvorena pre četiri decenije, pa i više, a pretekla je do današnjih dana, jednako čvrsta kao prvog dana? Recimo, da li dozvoljavate sebi da se neki čuveni albumi dragih grupa pretvore u svojevrsne spomenike kulture (pri čemu neki od njih to svakako jesu!) , čime bi postali, šta ja znam, recimo nedodirljivi, neobjašnjivi i van prava da im se ospori bilo šta? Činite li išta da sprečite idolatriju koja može nastati zbog nekritičkog tumačenja autorskog dela? Nalazite li za shodno da ipak zavirite iza zavese, možda da biste bolje razumeli proces nastajanja ili da biste uz pomoć neke informacije došli do više takve muzike? Najzad, vraćate li se tim delima kao vikend-istraživač ili pak kao slušalac željan dobrih nota?
Razlog što vas sve ovo pitam je prost: u nebrojeno mnogo prilika sam bio svedok raznih reakcija na velike albume rock’n’rolla koje mogu da se podvedu pod neke od opisanih pristupa.
