Promaklo nam je, ali nećete nam zameriti: juče je bilo tačno trideset godina kako je održan Live Aid, bespogovorno najvažniji muzički događaj u istoriji modernog sveta. Sve je do danas rečeno o tom veličanstvenom događaju, a mi, koji smo savremenici tog dana, dobro znamo da to tada nije delovalo nimalo naivno. Muzika je pomerala svet, a harizma zvezda koje su uzele učešća na koncertima u Londonu i Filadelfiji bila je besprekorni znak da se dešava nešto važno. I jeste bilo važno.
Tek danas osećamo gorki ukus naivnosti koji je ostao nakon što smo najzad shvatili koji to zupčanici i za čiji račun zaista održavaju ekonomiju sveta.
Ama, jebem ti sreću, ne mogu ni sada da pređem preko toga: ne samo da sam tad gulio svoje tužne vojničke dane, nego mi uvališe da budem dežurni baš tog dana, pa su mi upropastili veći deo gledanja koncerta. Ali se dobro sećam kako su mi zamalo suze grunule kad sam začuo ovaj početak Live Aida. Bio je to početak koji nije mogao da bude bolji.
Na stranu i reputacija velike grupe, kakva je Status Quo zbilja nekada bila. Na stranu i himnična prangijaška pesma koju ne možeš da ne voliš. Čoveče, trebalo je imati ovolika muda pa izaći na pozornicu, i to ne pred 70.000 ljudi na stadionu Wembley tog vrelog dana, već pred dve milijarde ljudi ispred TV ekrana širom sveta.
Takav full contact dodir između muzike i televizije, braćo draga, neće se ponoviti nikad.
Nastavite sa čitanjem… “Šta ostade od plemenite ideje posle trideset godina”
Evo i video-zapisa tog poduhvata.