Da mi ne bude zamereno: projekat “jedna na dan”, izme\u0111u ostalog, slu\u017ei i da usput nau\u010dim ne\u0161to. A sad kad sam pribavio adapter za ruske objektive na japanskom digitalcu, ima da se oderem od u\u010denja. Mlataram okolo i ne mogu da odolim ose\u0107aju koji me je obuzeo tek nekoliko puta u \u017eivotu, uvek u vezi sa fotografijom ili filmom.<\/p>\n

<\/p>\n

(pogledaj ve\u0107u fotografiju<\/a>)<\/p>\n

<\/p>\n

Prija mi ova potreba da zanatski deo pri\u010de odradim pa\u017eljivije nego ina\u010de. To ide dotle da sam prestao da pazim na izbor motiva. Rekoh sebi: daj samo da mogu da prepoznam postignutu o\u0161trinu \u2013 i to je uglavnom cela pri\u010da. Ova fotka je, dodu\u0161e, posledica jednog starijeg projekta, da ga sad ne tra\u017eim, koji je eho preporuke o snala\u017eenju u malom prostoru. Jedna od ve\u017ebi tog tipa glasi: “u\u0111u u kupatilo, zatvori vrata za sobom i napravi stotinu fotografija iole vrednih barem jedne sekunde pa\u017enje”. Naravno, stotinu fotki je nasilje: poenta je da sam ukapira\u0161 kad je dosta nakon \u0161to si prepoznao da gledati i videti nije jedno isto. Tada sam jo\u0161 prepoznao da ovaj buket \u010de\u0161ljeva mo\u017ee dobro da poslu\u017ei kao poligon za ispitivanje o\u0161trine. A s obzirom na to da u kombinaciji ruske optike i sopstvenog naru\u0161enog vida nemam nikakav suvisli pokazatelj postignute o\u0161trine osim da uve\u0107am live view<\/em> deset puta, to sam morao da probam i ovo.<\/p>\n

A kad sam video da je fokusiranje uspelo, okura\u017eo sam se u postprodukciji, pa sam malo izvodio besne gliste. Ne zamerite. Ba\u0161 mi je bilo po volji. Idemo dalje.
\n