Svemir je oduvek postojao<\/i> biva neprihva\u0107eno kao opravdani odgovor na pitanje \u0160ta je postojalo pre po\u010detka?<\/i> Ali za mnoge religiozne ljude, odgovor Bog je oduvek postojao<\/i> jeste i o\u010digledan i prijatan odgovor na pitanje \u0160ta je postojalo pre Boga<\/i>?<\/p><\/blockquote>\n

Fizika opisuje pona\u0161anje materije, energije, prostora i vremena, kao i njihove me\u0111usobne odnose u svemiru. Na osnovu \u010dinjenica koje su nau\u010dnici uspeli da odrede, sve biolo\u0161ke i hemijske pojave se upravljaju onime \u0161to ove \u010detiri karakteristike kosmi\u010dke drame me\u0111usobno \u010dine. Stoga sve su\u0161tinsko i nama Zemljanima poznato po\u010dinje zakonima fizike.<\/p>\n

U prakti\u010dno svakoj oblasti nau\u010dnog istra\u017eivanja, ali posebno u fizici, granica otkri\u0107a \u017eivi u ekstremima merenja. Na ekstremima materije, kakav je kom\u0161iluk crne rupe, nalazimo gravitaciju koja \u017eestoko savija okru\u017euju\u0107i prostorvremenski kontinuum. Na ekstremima energije, trpite termonuklearnu fuziju u deset miliona stepeni vrelim jezgrima sunaca. A u svakom zamislivom ekstremu, imate zastra\u0161uju\u0107e vrele, zastra\u0161uju\u0107e guste uslove koji su preovla\u0111ivali tokom prvi par trenutaka svemira.<\/p>\n

<\/p>\n

<\/p>\n

Svakodnevni \u017eivot, sre\u0107no objavljujemo, je potpuno odvojen od ekstremne fizike. Normalnog jutra ustajete iz kreveta, smucate se po ku\u0107i, pojedete pone\u0161to, sjurite se kroz vrata. A na kraju dana va\u0161i voljeni u punoj meri o\u010dekuju da izgledate ikako druga\u010dije nego kada ste oti\u0161li, kao i da se vratite ku\u0107i u jednom komadu. Ali zamislite dokazak u kancelariju, ulazak u pregrejanu konferencijsku salu zbog va\u017enog sastanka u 10 ujutru i trenutni gubitak svih elektrona \u2013 ili jo\u0161 gore, raspad svih atoma u va\u0161em telu. Ili pretpostavite da sedite u svojoj kancelariji poku\u0161avaju\u0107i da zavr\u0161ite neki posao pod svetlom va\u0161e stone lampe, kada neko uklju\u010di svetlo na plafonu \u010dine\u0107i da va\u0161e telo po\u010dne da nasumi\u010dno skaku\u0107e od zida do zida sve dok ne isko\u010di kroz prozor. Ili \u0161ta ako ste krenuli na sumo rvanje posle posla i videli kako su se dva okrugla gospodina sudarila i zatim spontano postala dva zraka svetlosti?<\/p>\n

Kada bi se takvi doga\u0111aji de\u0161avali svakodnevno, tada moderna fizika ne bi izgledala toliko bizarno, znanje o njenim osnovama bi prirodno proisticalo iz \u017eivotnog iskustva, a na\u0161i voljeni nas verovatno nikada ne bi pustili da idemo na posao. No, u ranim minutima svemira takve su se stvari de\u0161avale sve vreme. Da bi to se predvidelo, razumelo, nemamo izbora do da ustanovimo novi oblik zdravog razuma, izmenjenu intuiciju o tome kako se fizi\u010dki zakoni primenjuju na ekstremne temperature, gustine i pritiske.<\/p>\n

U\u0111imo u svet E=mc^{2<\/sup>.<\/p>\n}

<\/p>\n

Albert Ajn\u0161tajn je prvi objavio verziju ove slavne jedna\u010dine 1905. godine u prvobitnom istra\u017eiva\u010dkom radu naslovljenom Uz elektrodinamiku pokretnih tela<\/i> (On the Electrodynamics of Moving Bodies<\/a> \u2013 preveden na srpski i objavljen u okviru zbirki Ajn\u0161tajnovih radova Podvig mladog Ajn\u0161tajna<\/a> i Teorija relativnosti<\/a>, prim. prev.). Poznatiji kao specijalna teorija relativnosti, koncepti razra\u0111eni u ovom radu zauvek su promenili na\u0161e pojmove o prostoru i vremenu. Ajn\u0161tajn, tada tek star dvadeset \u0161est godina, ponudio je jo\u0161 detalja o ovoj urednoj jedna\u010dini u posebno, izuzetno kratkom radu objavljenom kasnije iste godine Da li intercija tela zavisi od njegove energije?<\/em> (Does the Inertia of a Body Depend on Its Energy Content?<\/a> \u2013 preveden na srpski i objavljen u okviru zbirki Ajn\u0161tajnovih radova Podvig mladog Ajn\u0161tajna<\/a> i Teorija relativnosti<\/a>, prim. prev.). Da bih vas sa\u010duvao napora nala\u017eenja originalnog \u010dlanka, osmi\u0161ljavanja eksperimenta i proveravanja teorije, odgovor je Da<\/i>. Ajn\u0161tajn je pisao:<\/p>\n

Ako telo odaje energiju E u obliku zra\u010denja, smanjuje se njegova masa za E\/c^{2<\/sup>. (…) Masa tela je mera njegove energije; ako se energija promeni za E, njegova masa se menja u istom smeru. (Prim. prev. Ajn\u0161tajn je u originalnom radu energiju obele\u017eavao L, a brzinu svetlosti V. Autor osavremenjuje oznake, \u0161to je u ovom prevodu i zadr\u017eano.)<\/em><\/p><\/blockquote>\n}

Nesiguran u istinitost svog stava, on je zatim sugerisao:<\/p>\n

Nije isklju\u010deno da se ova teorija mo\u017ee potvrditi kod tela \u010dija se energija menja u velikom stepenu (npr. kod radijumovih soli).<\/p><\/blockquote>\n

To je to. Algebarski recept za sve situacije u kojima \u017eelite da pretvorite materiju u energiju ili energiju u materiju. U ovim jednstavnim re\u010denicama Ajn\u0161tajn je nenamerno pru\u017eio astrofizi\u010darima ra\u010dunsku alatku, E=mc^{2<\/sup>, koja pro\u0161iruje njihov domet od svemira kakav je sada, pa skroz unazad do beskrajno malih delova sekunde posle njegovog ro\u0111enja.<\/p>\n}

<\/p>\n

Najpoznatiji oblik energije je foton, bezmasena, nesvodiva \u010destica svetlosti. Vi ste zauvek okupani u fotonima: od Sunca, Meseca i zvezda sve do \u0161poreta, lustera i no\u0107ne lampe. Pa za\u0161to svakog dana ne ose\u0107ate E=mc^{2<\/sup>? Energija fotona vidljivog svetla je mnogo manja od najmanje masivne subatomske \u010destice. Ni\u010deg nema \u0161to bi ti fotoni mogli da postanu, stoga \u017eive veseo \u017eivot, umereno bez doga\u0111aja.<\/p>\n}

\u017delite li da vidite ne\u0161to akcije? Po\u010dnite da \u0107u\u0161kate unaokolo fotone gama zra\u010denja koji imaju ozbiljniju energiju \u2013 bar 200 hiljada puta vi\u0161e nego vidljivi fotoni. Ubrzo \u0107ete se razboleti i umreti od raka, ali pre nego \u0161to se to desi vide\u0107ete parove elektrona \u2013 jedan materija, drugi antimaterija; jedna od mnogih dinami\u010dkih dvojaca svemira \u010destica \u2013 kako uska\u010du u postojanje na mestu gde su se motali fotoni. Dok posmatrate, tako\u0111e \u0107ete videti parove materija-antimaterija elektrona kako se sudaraju, poni\u0161tavaju jedni druge i ponovo stvaraju fotone gama zra\u010denja. Uve\u0107ajte energiju svetla jo\u0161 dve hiljade puta i sada imate gama zra\u010denje dovoljne energije da pretvori osetljive ljude u Hulka. Ali parovi ovih fotona sada imaju dovoljno energije da spontano stvore masivnije neutrone, protone i njihove\u00a0partnere od antimaterije.<\/p>\n

<\/p>\n

Kosmolo\u0161ki zna\u010daj \u010destica i paketa energije koji se pretvaraju jedni u druge je zapanjuju\u0107. Trenutno, temperatura na\u0161eg \u0161ire\u0107eg svemira, izra\u010dunata merenjima mikrotalasne svetlosne kupke koja pro\u017eima ceo svemir, iznosi tek 2,73 stepeni Kelvina (na Kelvinovoj skali, nula je temperatura na kojoj molekuli imaju najmanju mogu\u0107u energiju, sobna temperatura je otprilike 295 stepeni, dok voda klju\u010da na 373 stepeni. Prim. prev. iako nau\u010dno zapisivanje ne koristi oznaku stepen na Kelvinovoj skali (kao \u0161to se to \u010dini na Celzijusovoj ili Farenhajtovoj), autor ovde ipak koristi tu oznaku<\/em>). Ba\u0161 kao fotoni vidljivog svetla, mikrotalasni fotoni su suvi\u0161e hladni da bi imali ikakvu stvarnu mogu\u0107nost da postanu \u010destica kroz E=mc^{2<\/sup>; zapravo, nema poznatih \u010destica koje bi oni mogli da postanu. Pa ipak je ju\u010de svemir bio malo manji i malo topliji. Dan pre bio je jo\u0161 malo manji i topliji. Otkotrljajte \u010dasovnike jo\u0161 malo unazad \u2013 recimo 13,7 milijardi godina \u2013 i zate\u0107i\u0107ete se u prvobitnoj supi velikog praska, vremenu kada je temperatura kosmosa bila dovoljno velika da bude astrofizi\u010dki zanimljiva. Fotoni velike energije se ne smucaju tek bilo gde. Ali to mesto ne mora da bude izmi\u0161ljeno. Gama zra\u010denju \u0107e u skoro svakom okru\u017eenju toplijem od par milijardi stepeni biti sasvim dobro.<\/p>\n}

Na\u010din na koji su se prostor, materija i energija pona\u0161ali kako se svemir \u0161irio i hladio od po\u010detka jeste jedna od najve\u0107ih do sada ispri\u010danih pri\u010da. Ali da ste biste objasnili \u0161ta se doga\u0111alo u toj kosmi\u010dkoj retorti, morate da na\u0111ete na\u010din da spojite \u010detiri prirode sile u jednu i da na\u0111ete na\u010din da pomirite dve nespojive grane fizike: kvantnu mehaniku (nauku malog) i op\u0161te relativnost (nauku velikog). Podstaknuti uspe\u0161nim ven\u010danjem kvantne mehanike i elektromagnetizma sredinom dvadesetog veka fizi\u010dari su krenuli u trku spajanja kvantne mehanike i op\u0161te relativnosti (u teoriju kvantne gravitacije). Iako jo\u0161 uvek nismo stigli do cilja, potpuno nam je jasno gde su visoke prepone: tokom Plankove ere<\/i>. Ovo je faza do 10^{-43<\/sup> sekunde (jedan deseto milioniti trilioniti trilioniti trilioniti deo sekunde \u2013 trilion je hiljadu milijardi, prim. prev.) i pre nego \u0161to je svemir porastao do 10-35<\/sup> metara (jedan stotimilijarditi trilioniti trilioniti deo metra) u pre\u010dniku. Nema\u010dki fizi\u010dar Maks Plank (}Max\u00a0<\/a>Planck<\/a>), po kome su\u00a0nazvane ove nezamislivo male koli\u010dine, uveo je ideju o diskretnoj energiji 1900. godine i obi\u010dno ga nazivamo otac kvantne mehanike.<\/p>\n

Ipak, nema razloga za brigu. Sudar gravitacije i kvantne mehanike\u00a0modernom svemiru ne postavlja prakti\u010dan problem. Astrofizi\u010dari postavljaju na\u010dela i oru\u0111a op\u0161te relativnosti i kvantne mehanike za veoma razli\u010dite klase problema. Ali u po\u010detku, tokom Plankove ere, veliko je bilo malo, pa je me\u0111u ova dva moralo da postoji nekakvo ven\u010danje sa pevanjem i pucanjem. Na\u017ealost, zaveti razmenjeni tokom ceremonije nastavljaju da nas proganjaju tako da nema (poznatih) zakona fizike koji opisuju bilo kakvom sigurno\u0161\u0107u pona\u0161anje svemira tokom kratkog me\u0111uperioda.<\/p>\n

No, na kraju Plankove ere gravitacija je utekla od drugih, jo\u0161 uvek ujedinjenih sila prirode, poprimaju\u0107i nezavisnost lepo opisanu na\u0161im trenutnim teorijama. Kako je svemir stario do 10^{-35 <\/sup>sekundi i nastavljao da se \u0161iri i hladi, tako\u0111e se ono \u0161to je ostalo od ujedinjenih sila podelilo na elektroslabu i jaku nuklearnu silu. Jo\u0161 kasnije, elektroslaba sila se podelila na elektromagnetsku i slabu nuklearnu silu, ostavljaju\u0107i ogoljene \u010detiri razli\u010dite sile koje znamo i volimo \u2013 gde slaba sila kontroli\u0161e radioaktivni raspad, jaka sila vezuje atomsko jezgro, elektromagnetska sila vezuje molekule a gravitacija privla\u010di glavnu materiju.<\/p>\n}

<\/p>\n

Do sada, svemir je bio star tek trilioniti deo sekunde. Pa ikad njegove preina\u010dene sile i ostale kriti\u010dne epizode su ve\u0107 pro\u017eele na\u0161 svemir su\u0161tinskim osobinama od kojih je svaka vredna sopstvene knjige.<\/p>\n

Dok se svemir vukao ka svojom prvom trilionitom delu sekunde, me\u0111uigra materije i energije je bila neprekidna. Kratko pre toga i nakon \u0161to su se jaka i elektroslaba sila razdvojile, svemir je bio klju\u010dali okean kvarkova, leptona i njihovih bra\u0107e i sestara od antimaterije, uz bozone, \u010destice koje su omogu\u0107avale njihovu interakciju. Nijedna od ovih \u010destica se ne smatra deljivijom na bilo \u0161ta manje ili osnovnije. Koliko god bile osnovne, svaka dolazi u nekoliko vrsta. Obi\u010dni foton vidljive svetlost je \u010dlan porodice bozona<\/em>. Nefizi\u010daru najpoznatiji leptoni su elektroni i mo\u017eda neutrino; a najpoznatiji kvarkovi su… Pa, nema poznatih kvarkova. Svaka vrsta je dobila apstraktno ime koje ne slu\u017ei nikakvoj stvarnoj filolo\u0161koj, filozofskoj ili pedago\u0161koj svrsi izuzev me\u0111usobnog razlikovanja: up i down, strange i charmed, te top i bottom (prim. prev. Pored nepovezivosti naziva i osobina kvarkova sa na\u0161im svakodnevnim \u017eivotom, nazivi kvarkova slu\u017ee i kao izvor skra\u0107enica, U za up i tako dalje, zbog \u010dega njihovo prevo\u0111enje nema nikakvog smisla).<\/p>\n

Uzgred budi re\u010deno, bozoni su jednostavno nazvani po indijskom nau\u010dniku Satendranatu Bozeu (Satyendranath Bose<\/a>). Re\u010d lepton je izvedena od gr\u010dkog leptos<\/i>, \u0161to zna\u010di svetao<\/i> ili mali<\/i>. Sa druge strane, kvark ima knji\u017eevno i mnogo ma\u0161tovitije poreklo. Fizi\u010dar Mari-Gel Man (Murray Gell-Mann<\/a>) koji je 1964. godine predlo\u017eio postojanje kvarkova, a koji je u to vreme mislio da porodica kvarkova ima samo tri \u010dlana, izvukao je ime iz karakteristi\u010dno nedosti\u017enog stiha Fineganovog bdenja (Finnegans Wake<\/a>) D\u017eejmsa D\u017eojsa<\/a>: Tri kvarka za Prozivara Marka!<\/i> (Three quarks for Muster Mark!<\/i>) Jedna stvar ide u prilog kvarkovima: sva njihova imena su jednostavna \u2013 \u0161to hemi\u010darima, biolozima i geolozima izgleda da nikako ne polazi za rukom kada daju imena svojim stvar\u010dicama.<\/p>\n

<\/p>\n

Kvarkovi su uvrnute \u017eivuljke. Za razliku od protona, koji imaju elektri\u010dni naboj +1 i elektrona sa elektri\u010dnim nabojem -1, kvarkovi imaju elektri\u010dne naboje koji dolaze u tre\u0107inama. I nikada ne\u0107ete na\u0107i samostalan kvark; on \u0107e se uvek dru\u017eiti sa obli\u017enjim kvarkovima. Zapravo, sila koja dr\u017ei dva (ili vi\u0161e) njih zajedno raste \u0161to ih vi\u0161e odvajate \u2013 kao da su prika\u010deni nekom vrstom podnuklearnog lasti\u0161a. Ako dovoljno razdvojite kvarkove, lasti\u0161 puca i prikupljena energija zaziva E=mc^{2<\/sup> da bi stvorila novi kvark na svakom kraju, ostavljaju\u0107i vas tamo odakle ste po\u010deli.<\/p>\n}

Ali tokom kvark-lepton ere svemir je bio dovoljno gust da bi srednje rastojanje izme\u0111u neprika\u010denih kvarkova pariralo razmaku izme\u0111u prika\u010denih kvarkova. Pod tim uslovima, vernost susednih kvarkova ne bi mogla biti nesumnjivo utvr\u0111ena, te su se oni me\u0111usobno slobodno kretali uprkos zajedni\u010dkoj me\u0111usobnoj vezanosti. Otkri\u0107e ovog stanja materije, vrsta kvantne supe, prvi put je 2002. godine prijavila grupa fizi\u010dara iz Nacionalne laboratorije Brukhejven (Brookhaven National Laboratories<\/a>).<\/p>\n

Jaki teorijski dokaz sugeri\u0161e da je jedna epizoda iz veoma ranog svemira, mo\u017eda tokom jednog od razdvajanja sila, obdarila svemir razivljuju\u0107om asimetrijom, u kojoj su \u010destice materije tek malo nadma\u0161ile broj \u010destica antimaterije, u razmeri milijardu i jedan prema milijardu. Ta mala razlika u broju je jedva ostala prime\u0107ena usred stalnog stvaranja, poni\u0161tavanja i ponovnog stvaranja kvarkova i antikvarkova, elektrona i antielektrona (poznatijih kao pozitrona) i neutrina i antineutrina. \u010cudan je \u010dovek imao puno mogu\u0107nosti da na\u0111e nekoga sa kime bi se poni\u0161tio, a tako su \u010dinili i svi drugi. Ali ne zadugo. Kosmos je nastavio da se \u0161iri i hladi, postao je veli\u010dine Sun\u010devog sistema, sa temperaturom koja je dramati\u010dno brzo padala ispod trilion stepeni Kelvina (sic!<\/em> prim. prev.) Od po\u010detka je pro\u0161ao milioniti deo sekunde.<\/p>\n

<\/p>\n

Ovaj mlaki svemir vi\u0161e nije bio dovoljno vru\u0107 ili dovoljno gust da kuva kvarkove, pa su svi oni zgrabili svoje plesne partnere, stvaraju\u0107i novu stabilnu porodicu te\u0161kih \u010destica zvanih hadroni (od gr\u010dkog hadros, \u0161to zna\u010di pun<\/i>). Taj prelaz iz kvarkova u hadrone doveo je do pojave protona i neutrona kao i drugih, manje poznatih te\u0161kih \u010destica, koje su sve sastavljene od raznih kombinacija kvarkovskih vrsta. Blaga asimetrija materije i antimaterije koja se desila u kvark-leptonskoj supi sada je pre\u0161la na hadrone, ali sa izuzetnim posledicama.<\/p>\n

Kako se svemir hladio, opadala je koli\u010dina energije dostupne za spontano stvaranje osnovnih \u010destica. Tokom hardonske ere, fotoni okru\u017eenja vi\u0161e nisu mogli da prizovu E=mc^{2<\/sup> zarad stvaranja parova kvark-antikvark. Ne samo to, fotoni koji su se pojavili iz svih preostalih poni\u0161tavanja izgubili su energiju u stalno-pro\u0161iruju\u0107em svemiru i pali ispod praga potrebnog za stvaranje parova hadron-antihadron. Na svakih milijardu poni\u0161tavanja \u2013 ostavljaju\u0107i milijardu probu\u0111enih fotona \u2013 pre\u017eiveo je tek jedan hadron. Tim je usamljenicima ostalo da pokupe sav kajmak: oni slu\u017ee kao izvor galaksija, zvezda, planeta i ljudi.<\/p>\n}

Bez disbalansa u odnosu milijardu plus jedan prema milijardu izme\u0111u materije i amtimaterije, sva masa svemira bi bila poni\u0161tena, ostavljaju\u0107i kosmos sa\u010dinjen od fotona i ni\u010dega vi\u0161e \u2013 kona\u010dni scenario neka-bude-svetlo.<\/p>\n

Za sada je pro\u0161la jedna sekunda.<\/p>\n

Svemir je narastao do par svetlosnih godina u pre\u010dniku, \u0161to je otprilike udaljenost od Sunca do njemu najbli\u017eih kom\u0161ijskih zvezda. Na milijardu stepeni, jo\u0161 uvek je prili\u010dno vru\u0107 \u2013 i jo\u0161 uvek sposoban da skuva elektrone, koji, uz svoje pozitronske kolege, nastavljaju da uska\u010du u i iska\u010du iz postojanja. Ali u stalno-pro\u0161iruju\u0107em i stalno-hlade\u0107em svemiru, njihovi dani (zapravo sekunde) su odbrojani. \u0160to je va\u017eilo za hadrone va\u017ei i za elektrone. Kona\u010dno je pre\u017eiveo jedan elektron od milijardu. Ostali su poni\u0161teni u more fotona, zajedno sa pozitronima, svojim drugovima iz antimaterije.<\/p>\n

<\/p>\n

Otprilike sada, jedan elektron za jedan proton je bio zamrznut<\/i> u postojanju. Kako je kosmos nastavio da se hladi \u2013 padaju\u0107i ispod stotinu miliona stepeni \u2013 protoni su se ujedinili sa eletronima i neutronima, stvaraju\u0107i atomska jezgra i pripremaju\u0107i svemir u kome je 90 procenata tih jezgara vodonik a deset procenata helijum, uz tragove deuterijuma, tricijuma i litijuma.<\/p>\n

Od po\u010detka su do sada pro\u0161le dve sekunde.<\/p>\n

Ni\u0161ta se posebno nije desilo na\u0161oj supi \u010destica slede\u0107ih 380 hiljada godina. Kroz te milenijume temperatura je ostala dovoljno vrela da bi se elektroni slobodno \u0161e\u0107kali pored fotona, bacaju\u0107i ih tamo-amo. No sva ova sloboda se naglo zavr\u0161ava kada temperatura svemira pada ispod tri hiljade stepeni Kelvina (otprilike polovina temperature Sun\u010deve povr\u0161ine), a svi se elektroni kombinuju sa slobodnim atomskim jezgrima. Ven\u010danje ostavlja za sobom svepristunu kupku fotona vidljivog svetla, zavr\u0161avaju\u0107i oblikovanje \u010destica i atoma u prvobitnom svemiru.<\/p>\n

Kako svemir nastavlja da se \u0161iri, njegovi fotoni nastavljaju da gube energiju, padaju\u0107i iz vidljive svetlosti u infracrvenu, pa u mikrotalase.<\/p>\n

Danas, gde god astrofizi\u010dari pogledali nalazimo neizbrisiv otisak mikrotalasnih fotona temperature 2,37K, \u010diji obrazac na nebu \u010duva pam\u0107enje na raspored materije tek pre nego \u0161to su stvoreni atomi. Iz ovoga mo\u017eemo da zaklju\u010dimo puno toga, uklju\u010duju\u0107i starost i oblik svemira. A iako su atomi deo na\u0161eg svakodnevnog \u017eivota, Anj\u0161tajnova proslavljena jedna\u010dina ima jo\u0161 puno posla \u2013 u akceleratorima \u010destica, gde se parovi \u010destica materija-antimaterija rutinski stvaraju od energetskih polja; u jezgru Sunca, gde se svake sekunde 4.4 miliona tona materije pretvori u energiju; i u jezgru svake druge zvezde.<\/p>\n

<\/p>\n

Ona tako\u0111e uspeva da ima posla blizu crnih rupa, prakti\u010dno na ivici njihovog horizonta doga\u0111aja, gde parovi \u010destica i anti\u010destica mogu da usko\u010de u postojanje na osnovu zastra\u0161uju\u0107e gravitacione energije crne rupe. Stiven Hoking je prvi opisao ovaj proces 1975. godine, pokazuju\u0107i da na taj na\u010din masa crne rupe mo\u017ee sporo da ispari. Drugim re\u010dima, crne rupe nisu u potpunosti crne. Danas je ovaa pojava poznata kao Hokingovo zra\u010denje i podsetnik je na neprekinutu plodnost jedna\u010dine E=mc^{2<\/sup>.<\/p>\n}

Ali \u0161ta se desilo pre svega ovoga? \u0160ta se desilo pre po\u010detka?<\/p>\n

Astrofizi\u010dari nemaju pojma. Odnosno, na\u0161e najkreativnije ideje imaju malo ili nimalo podloge u eksperimentalnoj nauci. Pa ipak odre\u0111eni tipovi religijskih persona izjavljuju, uz tragove samozadovoljstva, da je ne\u0161to moralo da sve to pokrene: sila ve\u0107a od svih nas ostalih, izvor iz koga sve poti\u010de. Po\u010detni pokreta\u010d. U mislima takvih persona, to ne\u0161to je, naravno, Bog.<\/p>\n

Ali \u0161ta ako je svemir uvek bio tu, u stanju ili pod uslovima koje tek treba da odredimo \u2013 multimir, recimo? Ili \u0161ta ako je svemir, kao \u010destice, jednostavno uleteo u postojanje ni iz \u010dega?<\/p>\n

Ovakvi odgovori obi\u010dno nikoga ne zadovoljavaju. Pa ipak, oni nas podse\u0107aju da je neznanje prirodno stanje uma istra\u017eiva\u010da na ve\u010dito pomeraju\u0107oj granici. Ljudi koji veruju da su ti istra\u017eiva\u010di totalne neznalice niti su ikada tra\u017eili niti su natr\u010dali na granicu izme\u0111u poznatog i nepoznatog u kosmosu. I tu le\u017ei fascinantna podvojenost. Svemir je oduvek postojao<\/i> biva neprihva\u0107eno kao opravdani odgovor na pitanje \u0160ta je postojalo pre po\u010detka?<\/i> Ali za mnoge religiozne ljude, odgovor Bog je poduvek postojao<\/i> jeste i o\u010digledan i prijatan odgovor na pitanje \u0160ta je postojalo pre Boga<\/i>?<\/p>\n

Bez obzira ko ste, anga\u017eovanje u potrazi za otkri\u0107em gde su i kako stvari nastale izaziva emocionalni zanos \u2013 kao da poznavanje po\u010detka daruje neki oblik udru\u017eenja sa, ili mo\u017eda vladavine nad, svime \u0161to kasnije dolazi. Stoga ono \u0161to je ta\u010dno za sam \u017eivot ni\u0161ta je manje ta\u010dno za svemir: znati odakle dolazi\u0161 nije ni\u0161ta manje va\u017eno nego znati kuda ide\u0161.<\/p>\n

Nagrada za nau\u010dnopopularni tekst\u00a0Ameri\u010dkog instituta za fiziku 2005. godine<\/strong><\/p>\n

Autor: Neil deGrasse Tyson<\/strong>. Objavljeno u Natural History Magazine<\/a>, septembar 2003<\/strong>. Preuzeto sa sajta autora<\/a><\/strong>. Prevod: Milo\u0161 Babovi\u0107<\/strong>.
\n