\nOvo je drugo poglavlje bro\u0161ure Nauka, evolucija i kreacionizam<\/em><\/a>, koju je 2008. godine objavio Institut za medicinu Nacionalne akademije nauka SAD<\/em>, privatne, neprofitne, samopodsti\u010du\u0107e institucije koja bira istaknute u\u010denjake zbog njihovih doprinosa u istra\u017eivanju, a posve\u0107ena je napretku nauke i tehnologije i njihovom kori\u0161\u0107enju za op\u0161tu dobrobit. Nacionalna akademija je osnovana 1863. godine poveljom Kongresa SAD, sa obavezom da savetuje federalnu vladu po pitanjima nauke i tehnologije.<\/p>\n<\/blockquote>\n
Mnoge nau\u010dne oblasti su pru\u017eile potporu biolo\u0161koj evoluciji<\/strong><\/p>\n
Mnoge vrste dokaza su doprinele nau\u010dnom razumevanju biolo\u0161ke evolucije. Neki od tih dokaza \u2013 kakvi su fosili davno izumrlih \u017eivotinja, kao i geografska rasporela vrsta \u2013 bili su poznati nau\u010dnicima u XIX veku ili pre. Drugi oblici dokaza \u2013 kakvi su pore\u0111enja DNK nizova\u2013 postali su dostupni u XX i XXI veku.<\/p>\n
Dokazi za evoluciju ne dolaze tek iz biolo\u0161kih nauka, ve\u0107 isto tako iz klasi\u010dnih i modernih istra\u017eivanja u antropologiji, astrofizici, hemiji, geologiji, fizici, matematici i drugim nau\u010dnim disciplinama, uklju\u010duju\u0107i dru\u0161tvene nauke. Astrofizika i geologija su pokazale da je Zemlja dovoljno stara da bi biolo\u0161ka evolucija dovela do vrsta koje danas vidimo. Fizika i hemija su stvorile metode datiranja koji su ustanovili doba klju\u010dnih evolucionih doga\u0111aja. Prou\u010davanja drugih vrsta su otkrila ne samo kontinuitet fizi\u010dkog izgleda ve\u0107 i kontinuitet pona\u0161anja me\u0111u vrstama. Antropologija je omogu\u0107ila nove uvide u ljudsko poreklo i me\u0111uodnose biologije i kulturalnih faktora pri oblikovanju ljudskog pona\u0161anja i dru\u0161tvenih sistema.
\nKao u svakoj aktivnoj oblasti nauke, mnoga pitanja ostaju neodgovorena. Biolozi nastavljaju da prou\u010davaju evolucione odnose me\u0111u organizmima, genetsko promene koje uti\u010du na oblik i funkcije organizama, efelte organizama na fizi\u010dko okru\u017eenje Zemlje, evoluciju inteligencije i dru\u0161tvena pona\u0161anja i mnoge druge o\u010daravaju\u0107e teme. Ali u svakom slu\u010daju oni postavljaju konkretna pitanja da bi bolje razumeli kako se<\/i>, ne da li se<\/i>, evolucija dogodila i nastavlja da se doga\u0111a. Oni ispituju i detaljnije razja\u0161njavaju na\u010dina koji stvaraju evolucione promene i posledice tih promena.<\/p>\nBiolo\u0161ka evolucija je deo ubedljivog istorijske povesti koji su nau\u010dnici sagradili tokom par prethodnih stole\u0107a. Povest po\u010dinje oblikovanjem svemira, Sun\u010devog sistema i Zemlje, koji u doveli do uslova potrebnih da \u017eivot evoluira. Iako mnoga pitanja o po\u010detku \u017eivota na ovoj planeti ostaju otvorena, pojava \u017eivota pokre\u0107e proces biolo\u0161ke evolucije koji se nastavlja do danas. Nova poglavlja ove povesti i danas bivaju otkrivena pro\u010davanjem geneti\u010dkih procesa odgovornih za evolucione promene.<\/p>\n
Nastanak svemira, na\u0161e galaksije i na\u0161eg Solarnog sistema je stvorio uslove neophodne za evoluciju \u017eiivota na Zemlji.<\/strong><\/p>\n
Slika Zemljinog mesta u svemiru se u velikoj meri promenila u XX veku kao \u0161to se to desilo u XVI i XVII veku posle Kopernikove, tada kontroverzne, zamisli da je Sunce, ne Zemlja, centar poznatog kosmosa. Tokom tre\u0107e decenije XX veka novi teleskop na planini Vilson (Mount Wilson<\/a>) pored Los An\u0111elesa otkrio je da mnoge blede mrlje svetlosti, ra\u0161trkane po no\u0107nom nebu, nisu magline u na\u0161oj galaksiji Mle\u010dni put. Naprotiv, one su posebne galaksije, od kojih svaka sadr\u017ei mnogo milijardi zvezda. Prou\u010davaju\u0107i svetlost koju te zvezde emituju, astrofizi\u010dari su do\u0161li do slede\u0107eg zapanjuju\u0107eg zaklju\u010dka. Galaksije se me\u0111usobno udaljavaju u svim pravcima, \u0161to sugeri\u0161e da se svemir \u0161iri.<\/p>\n
Ovo opa\u017eanje je vodilo ka pretpostavci koju je prvi predlo\u017eio beglijski stronom i katoli\u010dki sve\u0161tenik \u017dor\u017e Lemetr (Georges Lema\u00eetre<\/a>), da se svemir rodio u doga\u0111aju poznatom kao Veliki prasak. Po toj ideji, sva energija i materija svemira je bila sabijena u beskona\u010dno mali, beskona\u010dnu gust i beskona\u010dno vru\u0107 objekat poznat kao singularitet, o kome nau\u010dnici i dalje znaju jako malo. Svemir je zatim po\u010deo da se \u0161iri. Dok se \u0161irio, svemir se hladio do trenutka kada su elementarne \u010destice, koje danas oblikuju materiju svemira, postale stabilne. Pojava Velikog praska, kao i vreme koje je od tada pro\u0161lo, sugeri\u0161u da bi materija u dubokom svemiru trebalo da ima odre\u0111enu temperaturu \u2013 \u0161to je predvi\u0111anje koje je potvr\u0111eno zemaljskim mikrotalasnim radio teleskopima. Kasnija satelistska posmatranja su pokazala da pozadinsko zra\u010denje svemira ima upravo one osobine koje bismo mogli da o\u010dekujemo od Velikog praska.<\/p>\n
Kako se svemir \u0161irio, njegova materija se grupisala, pod uticajem gravitacije i ostalih procesa koje jo\u0161 uvek ne razumemo u potpunosti, u ogromne strukture koje su postale galaksije. Unutar tih struktura, mnogo manji grumenovi materije su se uru\u0161ili u vrtlo\u017ene oblake gasa i pra\u0161ine. Kada je gravitacija dovoljno sabila materiju u centru odre\u0111enog oblaka, atomi vodonika u tom oblaku su po\u010deli da se spajaju u atome helijuma, stvaraju\u0107i vidljivu svetlost i drugo zra\u010denje \u2013 stvorena je zvezda.<\/p>\n
Astrofizi\u010dari su tako\u0111e ustanovili da se neke zvezde ra\u0111aju u sredini spljeskanog obr\u0107u\u0107eg diska materije. Gas i pra\u0161ina unutar takvih diskova mogu da se grupi\u0161u u manje grumenove, a ti manji gumenovi oblikuju tela zvana protoplanete. Kompjuterske simulacije su nagovestile da protoplanete mogu da dovedu do planeta i ostalih objekata (kakvi su meseci i asteoridi) koji se obr\u0107u oko zvezde. Na\u0161 zvezdani sistem je verovatno stvoren na ovaj na\u010din, a p\u017eljiva merenja su otkrila velike plenete koje se obr\u0107u oko zvezda u Mle\u0161\u010dnom putu. Ovi nalazi govore da se milijarde planeta obr\u0107u oko mnogo milijardi zvezda u na\u0161oj galaksiji.<\/p>\n
Astrofizi\u010dari i geolozi su do\u0161li do \u0161irikog spektra na\u010dina da izmere starost svemira, na\u0161e galaksije, Sun\u010devog sistema i Zemlje. Mere\u0107i udaljenosti izme\u0111u galaksija i brzine kojima se razdvajaju, astronomi mogu da izra\u010dunaju koliko je vremena pro\u0161lo od Velikog praska. Sve precizniji na\u010dini merenja ovih veli\u010dina ukazuju da je svemir star nekih 14 milijardi godina. Drugi na\u010di procene starosti svemira, kori\u0161\u0107enjem merenja pozadinskog zra\u010denja ostalog od Velikog praska, daju sli\u010dne rezultate. Ostala osmatranja i ra\u010dunice ukazuju da je na\u0161a galaksija po\u010dela da se obikuje par stotina miliona godina nakon Velikog praska, tako d aje Mle\u010dni put prati\u010dno star koliko i svemir.<\/p>\n
Na\u0161 zvezdani sistem je unutar Mle\u010dnog puta formiran kasnije. Merenja radioaktivnih elemenata iz meteorita, koji su zaostaci materijala koji je oblikovao Sun\u010dev sistem, ukazuju da je na\u0161a planeta formirana pre 4,5 do 4,6 milijardi godina. Asteoridi i komete su bombardovale Zemlju nakon njenog oblikovanja, ponovo tope\u0107i njenu povr\u0161inu. Skora\u0161nje ra\u010dunice pokazuju da je jedan od objekaa koji je pogodio Zemlju bio tako veliki \u2013 otprilike veli\u010dine Marsa \u2013 da je u Zemljinu orbitu prosuo materijal koji je formirao Mesec. Najstarije stene donete sa Meseca su starosti od 4,4 do 4,5 milijardi godina. Najstariji \u010dvrsti materijal na Zemlji su kristali cirkona koji su oblikovani pre 4,4 milijarde godina. Stene starije od 3,5 milijardi godina su rasute po svim Zemljnim kontinentima.<\/p>\n
\u017diva bi\u0107a su se pojavila u prvih milijardu godina istorije Zemlje<\/strong><\/p>\n
Dokazi iz najstarijih fosila otkrivaju da je na Zemlji \u017eivot postojao tokom najve\u0107eg dela istorije planete. Paleontolozi koji su radili u zapadnoj Australiji otkrili su slojevite stene zvane stromatoliti (stromatolites<\/a>) koje izgledaju kao rezultat delovanja bakterija od pre bar 3,4 milijardi godina, kao i fosile cijanobakterija (tako\u0111e poznatih i kao plavozelene alge) \u010dija je starost odre\u0111ena na 3,5 milijardi godina. Ostali hemijski dokazi ukazuju da je \u017eivot mogao da nastane znatno ranije, unutar par stotina miliona godina od trenutka kada se Zemljina povr\u0161ina kona\u010dno ohladila.<\/p>\n
Odgonetnuti kako je \u017eivot nastao je u isto vreme i uzbudljiv i zahtevan nau\u010dni problem. Jo uvek nisu prona\u0111eni fosilni dokazi \u017eivotnih oblika starijih od 3,5 milijardi godina. Ponovno stvaranje uslova koji su vodili ka tim najstarijim organizmima je te\u0161ko po\u0161to puno toga ostaje nepoznato u hemijskim i fizi\u010dkim karakteristikama rane Zemlje. Ipak, istra\u017eiva\u010di su ponudili ideje o na\u010dinima na koje su se samokopiraju\u0107i organizmi mogli oblikovati i po\u010deti da evoluiraju i testirali su uverljivost tih ideja u laboratorijama. Iako nijedna od tih teorija nije dosegla op\u0161tu saglasnost, postoji odre\u0111eni napredak o tim su\u0161tinskim pitanjima.<\/p>\n
Od polovine XX veka stotine laboratorijskih eksperimenata da su pokazali da su najjednostavnije hemijske komponente, kakve su voda i vulkanski gasovi, mogli da reaguju i stvore mnoge molekularne gradivne blokove \u017eivota, uklju\u010duju\u0107i molekule koji glade proteine, DNK i membrane \u0107elija. Meteoriti tako\u0111e sadr\u017ee neke hemijske gradivne blokove, a astronomi su, koriste\u0107i radio teleskope, na\u0161li puno ovakvih molekula u me\u0111uzvezdanom prostoru.<\/p>\n
Da bi \u017eivot zapo\u010deo, neophodno je da se steknu tri uslova. Prvo, moraju da se sakupe grupe molekula koji mogli da kopiraju sebe. Drugo, kopije ovakvih mokularnih skupova moraju da ispolje varijabilnost, tako da bi neki bili sposobniji da iskoriste resurse i izdr\u017ee izazove okru\u017eenja. Tre\u0107e, varijacije moraju da budu nasledne, tako da bi se brojnost neke varijacije uve\u0107ala pod povoljnih uslovima u okru\u017eenju.<\/p>\n
Niko jo\u0161 uvek ne zna koja kombinacija molekula je ispunila ove uslove, ali su istra\u017eiva\u010di pokazali kako je oovaj proces mogao da izgleda prou\u010davaju\u0107i molekul poznat kao RNK.<\/p>\n
RNK je robonukleidna kiselina. Molekul srodan sa DNK koji se saastoji od nukleotida me\u0111usobno uvezanih u lance. RNK opslu\u017euje brojne funkcije \u017eelije, uklju\u010duju\u0107i \u0161ablon za sintezu proteina i katalizuju\u0107i odre\u0111ene biohemijske reakcije.<\/p>\n
Istra\u017eiva\u010di su otkrili da neki molekuli RNK mogu da u velukoj meri uve\u0107aju brzinu nekih biohemijskih reakcija uklju\u010duju\u0107i deljenje delova drugih RNK molekula. Ako je molekul sli\u010dan RNK mogao da se samoreprodukuje (mo\u017eda uz pomo\u0107 drugih molekula), on je mogao da stvori osnovu veoma jednostavnih \u017eivih organizama. Ako su takvi samoreplikatori bio zapakovan unutar hemijskih mehuri\u0107a ili membrana, oni su mogli da oblikuju proto\u0107elije<\/i> \u2013 rane verzije veoma jednostavnih \u0107elija. Promene u tim molekulima su mogle da vode ka varijacijama, recimo boljem repliciranju u konkretnom okru\u017eenju. Na ovaj na\u010din, prirodna selekcija bi po\u010dela da stvara mogu\u0107nosti za pove\u0107anje slo\u017eenosti pro\u0107elija koje su imale napredne molekularne inovacije.<\/p>\n
Gra\u0111enje verodostojne hipoteze o po\u010decima \u017eivota \u0107e zahtevati odgovore na mnoga pitanja. Nau\u010dnici koji prou\u010davaju po\u010detak \u017eivota jo\u0161 uvek ne znaju koje su grupe hemikalija mogle da po\u010dnu da se samorepliciraju. \u010cak i ako bi bilo mogu\u0107e u laboratoriji stvoriti \u017eivu \u0107eliju od jednostavnijih hemikalija, to ne bi dokazalo da je priroda pratila isti\u00a0 put pre nekoliko milijardi godina, na ranoj Zemlji. Ali fundamentalni principi hemijskog porekla \u017eivota, kao i verodostojni hemijski detalji ovog procesa, jesu predmet nau\u010dnog istra\u017eivanja na isti na\u010din kao i svi ostale prirodne pojave. Istorija nauke pokazuje da \u010dak i veoma te\u0161ka pitanja kakvo je na\u010din nastaka \u017eivota mogu biti re\u0161ena zbog napredaka u teoriji, napretku u oru\u0111ima i otkri\u0107u novih \u010dinjenica.<\/p>\n
Fosili pru\u017eaju opse\u017ene dokaze koji dokumentuju doga\u0111anje evolucije<\/strong><\/p>\n
Po\u010detkom XIX veka prirodnjaci su primetili da se fosili pojavljuju u posebnom poretku u slojevima sedimentnog kamena. Stariji materijali su dublje polo\u017eeni pa su stoga bli\u017ee dnu sedinementne stene nego kasnije polo\u017eeni sedimenti, iako starije stene mogu ponekad, tamo gde je dolazilo do velikih potresa u Zemljinoj kori, da budu iznad mla\u0111ih stena.<\/p>\n
Fosili koji vi\u0161e li\u010de na moderne organizme su se pojavljivali u relativno mladim sedimentima, dok se fosili koji tek u naznakama li\u010de na moderne odganizme pojavljuju u starijim sedimentima. Na osnovu ovih zapa\u017eanja predlo\u017eeno je da se organizmi menjaju tokom vremena. Ali Darvi i Alfred Rasel Volas su prvi odredili prirodnu selekciju za usmeruju\u0107u silu iza evolucije, ili kako je Darvin rekao izmenjeni predak<\/i>.<\/p>\n
Kada je Darvin objavio Poreklo vrsta<\/i> 1859. godine, paleontologija je jo\u0161 uvek bila gruba nauka. Sedimentne stene iz mnogih vremenskih perioda su bile nepoznate ili prou\u010davane na neodgovaraju\u0107i na\u010din. Darvin je proveo skoro 20 godina sakuplju\u0107i dokaze koji su podr\u017eavali njegovu ideju pre nego \u0161to ju je otkrio javnosti, ali je tako\u0111e veoma pa\u017eljivo razmatrao mogu\u0107e probleme u svom vi\u0111enju, kakvi su bili tada\u0161nji nedostatak fosilnih zapisa i retkost me\u0111uformi izme\u0111u nekih glavnih grupa organizama.<\/p>\n
Za slede\u0107ih vek i po paleontolozi su prona\u0161li mnogo me\u0111uformi koje nisu bile poznate u Darvinovo vreme. Na velikom broju lokacija, sedimentne stene starosti od 540 do 635 miliona godina sadr\u017ee tragove mekih tkiva vi\u0161e\u0107elijskih organizama, a fosilizovani tragovi u ranijim sedimentima ukazuju na postojanje crvolikih bi\u0107a od pre milijardu godina. Neki od ovih organizama su verovatno me\u0111uforme izme\u0111u jedno\u0107elijskih organizama, koji su bili jedini stanovnici Zemlje u prvih dve ili vi\u0161e milijardi godina istorije \u017eivota, i organizama za \u010dvrstim telom kojisu se pojavili u obilju fosilnih zapisa koji po\u010dinju pre oko 540 miliona godina. Na sli\u010dan na\u010din, puno ovih organizama koji se pojavljuju tokom ovog perioda su bili prelazni oblici izme\u0111u ranijih organizama mekog tkiva i glavnih evolucionih nizova kakvi su ribe, zglavkari i meku\u0161ci koji su pre\u017eiveli do dana\u0161njih dana.<\/p>\n
Tiktaalik je bitna me\u0111uforma izme\u0111u ribe i ranih tetrapoda koji su \u017eiveli na kopnu. Fosili od pre nekih 330 miliona godina ukazuju na evoluciju velikih vodozemaca iz ranih tetrapoda. Dobro o\u010duvani skeleti stari 230 miliona godina prikazuju dinosauruse koji su evoluirali iz reptilskog niza. Poznati primer prelaznog oblika je A<\/i>r<\/i>chaeopteryx<\/i>, fosil star 155 miliona godina koji je imao skelet malog dinosaurusa, ali i perje i krila. Pticolikiji fosili iz Kine, starosti oko 110 miliona godina, imaju manje repove i kand\u017easte dodatke. Kod novijih fosila su otkriveni evolucioni putevi mnogih dana\u0161njih organizama, kao \u0161to su kitovi, slonovi, oklopnici, konji i ljudi.<\/p>\n
Svaka vrsta koja danas \u017eivi na Zemlji je posledica nekog evolucionog niza \u2013 odnosno, proistekla je iz ranije vrste koja je proistekla iz ranije vrste, i tako dalje kroz vreme. Za bilo koje dve vrste koje danas postoje mogu se kroz vreme pratiti njihovi evolucioni nizovi, sve dok se ti nizovi ne preseku. U preseku je vrsta koja je bila poslednja zajedni\u010dka preda\u010dka vrsta te dve dana\u0161nje vrste. (Ponekad, ova zajedni\u010dka preda\u010dka vrsta se naziva zajedni\u010dki predak, ali se ovaj termin odnosi na grupu organizama, a ne na jednog pretka). Na primer, zajedni\u010dki predak ljudi i \u0161impanzi je bila vrsta koja je \u017eivela pre otprilike 6 do 7 miliona godina, dok je zajedni\u010dki predak ljudi i naduvane ribe (puffer fish<\/a>) bila stara riba koja je \u017eivela u okeanima Zemlje per vi\u0161e od 400 miliona godina.<\/p>\n
Zato ljudi ne vode poreklo od \u0161impanzi ili bilo kog dana\u0161njeg majmuna, ve\u0107 od vrste koja vi\u0161e ne postoji.<\/i> Ba\u0161 kao \u0161to ljudi ne vode poreklo od dana\u0161njih riba, ve\u0107 od vrste ribe od koja su nastali rani teterapodi.<\/p>\n
Ako je zajedni\u010dki predak dve vrste \u017eiveo relativno skoro, onda je verovatno da \u0107e te dve vrste imati vi\u0161e zajedni\u010dkih fizi\u010dkih odlika i na\u010dina pona\u0161anja nego dve vrste sa udaljenijim zajedni\u010dkim pretkom. Ljudi su stoga sli\u010dniji \u0161impanzama nego ribama. Ipak, svi organizmi dele neke sli\u010dne osobine po\u0161to svi dele iste zajedni\u010dke pretke u nekoj ta\u010dki u pro\u0161losti. Na primer, na osnovu nagomilanih fosilnih i molekularnih dokaza, zajedni\u010dki predak ljudi, krava, kitova i slepih mi\u0161eva je najverovatnije sisar koji je \u017eiveo pre oko 100 miliona godina. Naslednici tog zajedni\u010dkog pretka su do\u017eiveli velike promene, ali njihov skelet je ostao strahovito sli\u010dan. Osoba pi\u0161e, krava \u0161eta, kit pliva a slepi mi\u0161 leti uz pomo\u0107 struktura koje su izgra\u0111ene kostima koje su razli\u010dite po finesama ali su slu\u010dne u op\u0161toj strukturi i me\u0111usobnim odnosima.<\/p>\n
Evolucioni biolozi terminom homologe<\/b> ozna\u010davaju sli\u010dne strukture koje nastaju od zajedni\u010dkog pretka. Komparativni anatomi istra\u017euju takve homologe, ne samo u strukturama kostiju ve\u0107 i kod drugih delova tela, \u010dime iz nivoa sli\u010dnosti odre\u0111uju evolucione odnose. Koriste\u0107i istu logiku, ostali biolozi istra\u017euju sli\u010dnosti u funkcionisanju razli\u010ditih organa, tokom razvoja embriona, ili u pona\u0161anju razli\u010ditih vrsta organizama. Ova istra\u017eivanja pru\u017eaju dokaze o evolucionim putevima koji povezuju dana\u0161nje organizme sa njihovim zajedni\u010dkim precima. Hipoteze zasnovane na ovim dokazima mogu biti testirane pomo\u0107u fosila.<\/p>\n
Ponekada razli\u010diti nizovi nezavisno evoluiraju sli\u010dne odlike, poznate kao analoge<\/b> strukture, koje izgledaju kao homologe ali nisu posledica zajedni\u010dkih predaka ve\u0107 zajedni\u010dkog okru\u017eenja. Recimo, delfini su vodeni sisari koji su evoluirali od kopnenih sisara pre vi\u0161e od 50 miliona godina. U evolucionom smislu, delfini su od riba udaljeni koliko i mi\u0161evi ili ljudi. Ali oni jesu evoluirali earodinami\u010dna tela koja veoma li\u010de na tela riba, ajkula, pa \u010dak i izumrlih dinosaurusa poznatih pod imenom ihtiosaurusi (ichthyosaur<\/i>). Ove vrste dokaza iz velikog broja polja biologije omogu\u0107avaju evolucionim biolozima da uo\u010de da li su razlike u pona\u0161anju i fizi\u010dkom izgledu posledica zajedni\u010dkog pretka ili su nezavisni odgovori na sli\u010dne izazove okru\u017eenja.<\/p>\n
Evolucija uzima u obzir geografasku raspore\u0111enost mnogih biljaka i \u017eivotinja<\/strong><\/p>\n
Raznolikost \u017eivota je prakti\u010dno nezaamisliva. Milioni svrsta \u017eive na, u i nad Zemljom; svaka zauzima svoju ekolo\u0161ku ni\u0161u. Neke vrste, kakvi su ljudi, psi ili pacovi, mogu da \u017eive u \u0161irokom pojasu okru\u017eenja. Druge su izuzetno specijalizovane. Jena vrsta gljiva raste isklju\u010divo u na zadnjem delu pokriva\u010da krila jedne vrste buba koje postoji samo u nekim pe\u0107inama u ju\u017enoj Francuskoj. Larva muve D<\/i>r<\/i>osophil<\/i>a carcinophila <\/i>mo\u017ee da se razvija isklju\u010divo u specijalizovanim \u017elebovima ispod klje\u0161ta tre\u0107eg para usnih dodataka kopnene krabe koja postoji samo na nekim ostrvima u Karibima.<\/p>\n
Postojanje biolo\u0161ke evolucije u isto vreme obja\u0161njava ovu raznovrsnost i uzima u obzir njenu raspore\u0111enost. Recimo, pogledajmo muve drozofile sa havajskih ostrva. Samo na Havajima postoji vi\u0161e od 500 vrsta muva koje pripadaju rodu D<\/i>r<\/i>osophil<\/i>a<\/i> i njemu bliskom Scaptomyza<\/i>. Ove havajske vrste su otprilike \u010detrvtina svih vrsta ovog roda \u0161irom sveta, a ima ih mnogo vi\u0161e nego na lokacijama sli\u010dne veli\u010dine bilo gde u svetu. Za\u0161to toliko mnogo razli\u010ditih vrsta muva \u017eivi na Havajima?<\/p>\n