<\/p>\n

<\/p>\n

Ve\u0107a fotografija je ovde<\/a>.<\/p>\n

Sedeli smo na stepeni\u0161tu zgrade Parlamenta Austrije i kulirali. Slikao sam polako, nisam morao da \u017eurim, dan je bio potaman i taman smo ogladneli od silne \u0161etnje kad smo odlu\u010dili da \u0107emo ru\u010dati kobasice na ulici, sve sa pikslom piva, jer sve nam je bilo ba\u0161 toliko slatko tog dana. Sedim tako, blenem bez neke namere i tek posle par minuta shvatim da ta\u010dno pred sobom imam scenu vrednu foto-eksploatisanja. Namontiram Cevuljagu, otvorim joj blendu do bal\u010daka da bih skratio polje o\u0161trine, na\u0111em ta\u010dan kadar i lagano \u0161triknem. Uradio sam jo\u0161 dva-tri snimka, ali predose\u0107ao sam, a kod ku\u0107e se tako i pokazalo, da je taj prvi snimak bio perfektan.<\/p>\n

Problem sa ulicama Be\u010da, pogotovo u zoni ovih monumentalni gra\u0111evina, jeste taj \u0161to istra\u017eivanje samo jedne lokacije mo\u017ee da potraje satima. Sre\u0107om, ne moramo vi\u0161e da \u0161paramo film u fotoaparatu, kao \u0161to smo osamdesetih radili kao studenti po Pe\u0161ti, nego izdevetam sve \u0161to se izdevetati mo\u017ee. Problem je, me\u0111utim, \u0161to neko mesto zaista treba upijati neko vreme, razgledati ga polako sa razli\u010ditih mesta tokom du\u017eeg vremena, pa se onda kona\u010dno opredeliti za scenu. Fakat, da smo seli samo nekoliko metara levo ili desno, ja ovu priliku ne bih ni primetio.
\n