Third Stone from the Sun<\/em>“… Ka\u017eu da je Jimi imao obi\u010daj da na sceni zapadne u \u0161amanski trans: njegove \u017eive svirke su bile rituali, a ne nastupi. Da li je ovo \u0161to je Stevie izveo na sceni bilo i\u0161ta manje od \u0161amanskog rituala? Sklon sam da poverujem da nije daleko od toga.<\/p>\nBa\u0161 ta dimenzija uporedivosti sa Jimijem Hendrixom \u010dini da u meni nikako da se sti\u0161a ljutnja zbog nepravedne sudbine: Stevie Ray Vaughan je pre\u017eiveo li\u010dnu krizu koja je mogla da ga ko\u0161ta \u017eivota, vratio se trijumfalno i onda onako banalno izgubio \u017eivot u \u010dasu kad mu je svet bio pod nogama. Ko zna koliko puta sam za ovih vi\u0161e od 27 godina pomislio da smo iz onog \u0161to bi bila njegova karijera mogli makar naslutiti kako je mogla da izgleda karijera velikog Jimija.<\/p>\n
Drugog gitaristu za kojeg mislim da je zaslu\u017eeno stigao na ne\u010dije dugo upra\u017enjeno mesto danas ne\u0107u pominjati, jer kontekst te pri\u010de je sasvim druga\u010diji i epilog je komplikovaniji, a to nam danas ne treba; bi\u0107e re\u010di o tom drugom uskoro. U me\u0111uvremenu, hajde makar da ostanemo u kontekstu razumevanja muzike: evo \u010doveka koji nije prezao od razbijanja stereotipnog predlo\u0161ka u koji se klasi\u010dna muzika u\u010daurila tako \u0161to je spustila rampu za ostale forme; on je dao sebi u zadatak da nam skrene pa\u017enju kako je i Jimi Hendrix zaslu\u017eio mesto u Panteonu. Nigel Kennedy<\/a>, ru\u0161ilac tabua:<\/p>\n