Fotografije lansiranja u svemir<\/a> koje nam je doma\u0107in obznanio su potpuno \u010darobne. Ali kako uop\u0161te znamo da \u0107e ono \u0161to ispalimo uzbrdo zaista gore i ostati, da se ne\u0107e bilo strovaliti nazad ili oti\u0107i van na\u0161eg doma\u0161aja?<\/p><\/blockquote>\n

Znamo, em lako em poodavno. Lansiranje u svemir naj\u010de\u0161\u0107e slu\u017ei da objekat koji lansiramo kru\u017ei oko Zemlje. Da bi se to desilo, potrebno je da se on kre\u0107e dovoljno brzo da ne bi pao na Zemlju, ali i dovoljno sporo da bi to kretanje zaista i bilo kru\u017eno, da ne ode tamo negde odakle je do\u0161ao Sima Kosmos iz Dalekog Svemira. Dakle, treba nam situacija sa slede\u0107e slike:<\/p>\n

<\/p>\n

Satelit se nalazi na visini H od povr\u0161ine Zemlje, koja ima polupre\u010dnik R. U tom trenutku na satelitu se startuje motor koji mu dodeljuje horizontalnu brzinu (na slici to je v_{0<\/sub>), i koja treba da je takva da zadr\u017ei satelit u kru\u017enom kretanju oko Zemlje.<\/p>\n}

\u00a0Satelit, normalno, po\u010dinje da se kre\u0107e. Posle jedne sekunde on prelazi put koji je jednak njegovoj brzini. (Obratite pa\u017enju na ovu finesu: kada je vreme jedna sekunda, brzina postaje put! Veoma, veoma koristan na\u010din pretvaranja dinamike u kinematiku!) Na \u017ealost, po\u0161to se satelit nalazi u gravitacionom polju Zemlje, on za vreme prelaska tog puta tako\u0111e pada ka Zemlji, jer mu gravitaciona sila prire\u0111uje neprijatno iznena\u0111enje u obliku \u00a0gravitacionog ubrzanja (obi\u010dno ga obele\u017eavamo slovom g). Put koji satelit\u00a0pre\u0111e\u00a0tokom padanja\u00a0ozna\u010den je na slici kao h, i jednak je polovini gravitacionog ubrzanja, h=g\/2, \u0161to u slu\u010daju Zemlje do\u0111e oko 5 metara. Ovo znamo, jer nam to eksperimenti potvr\u0111uju (o tome je Galilej sjajno pisao, a i ja \u0107u, kada\u00a0za to do\u0111e vreme, negde u decembru)\u00a0\u00a0\u2013 sva tela koja padaju u gravitacionom polju Zemlje (bez po\u010detne brzine, a to je ovde slu\u010daj:\u00a0satelit\u00a0nema po\u010detnu brzinu\u00a0u smeru\u00a0gravitacionog ubrzanja!<\/em>)\u00a0tokom jedne sekunde kretanja pre\u0111u 5 metara (ne verujte mi na re\u010d, probajte!).<\/p>\n

Slika nam, dakle, prikazuje trougao R+H, v_{0<\/sub>, R+H+h. Taj trougao je pravougli, pri \u010demu znamo da su i H i h i H+h jadni i bedni spram veli\u010danstvenog R. Pa kad je tako, primenimo Pitagorinu teoremu:<\/p>\n}

<\/p>\n

Malo kvadriranja, zanemarivanja bednih kvadrata(H*h, h2) i odmah dobijamo:<\/p>\n

<\/p>\n

(kad smo ve\u0107 ovde: gornja, uz veliki znoj izvedena formula, pokazuje da pri kru\u017enom kretanju na telo uvek deluje ubrzanje a=v^{2<\/sup>\/r. Ovo ubrzanje se zove centripetalno ubrzanje i posledica je, po drugom Njutnovom zakonu, odgovaraju\u0107e centripetalne sile koja se trudi da telo sebi privu\u010de. Po\u0161to telo, po prvom Njutnovom zakonu, ne \u017eeli da bude privu\u010deno, ono ose\u0107a centrifugalno ubrzanje, koje je posledica, po drugom Njutnovom zakonu, odgovaraju\u0107e centrifugalne sile. Ove dve sile, po tre\u0107em Njutnovom zakonu, imaju isti intenzitet i pravac, a suprotan smer. )<\/p>\n}

I to vam je to: kada raketa-nosa\u010d do\u0111e na zgodnu visinu, uklju\u010duju se motori, daju satelitu horizontalnu brzinu iz formule (R je 6400 km, g je 10 m\/s^{2<\/sup>, pa se dobije da je potrebna brzina 8 km\/s),\u00a0 i, dok si rekao keks, eto nas kako no\u0107ima ne spavamo gledaju\u0107i ameri\u010dki fudbal u HD rezoluciji.
\n}