Podsetiću vas: tražio sam da mi pomognete da izaberem fotku kvadratnih proporcija koja bi krasila karakteristično mesto u mom novom domu. Taj format je bio nezahvalan za realizaciju, ali svejedno sam krenuo u potragu. Pretpostavio sam da ću u prolasku kroz prilično veliku kolekciju fotografija pronaći makar bolju ideju koja će me približiti rešenju. I tako, od aprila do juna 2024. na stranicama bloga sam predložio dvanaest fotki koje sam odabrao iz arhive, usput filozofirajući o njima. U šteku se našlo još nekoliko kandidata, ali oni nisu objavljeni; nema štete zbog toga, jer nije bilo ni favorita niti nove pouke.
A onda je talas meteža učinio svoje…
Finale opremanja Albertine za život je bio, da se tako izrazim, pun iskušenja. Vreme je neumitno prolazilo, spoljna temperatura je bila sve neprijatnija, vezani poslovi su se sve brže nizali a sve teže sinhronizovali, budžeti su utanjili do neprijatnih granica, a lista poslova čije završavanje je bilo neophodno da bi se kuća proglasila useljivom bila je još uvek duga. No, postoji jedno saznanje koje su iskusili svi koji su bili u istoj koži kao i ja, opremajući budući habitat za život: ne postoji nijedan drugi pravac nego napred. Ishod je bio jasan; rokovi su bili nejasni.
Srećna okolnost u tom procesu je bila u tome da nismo imali nikakav rigidni datum useljenja za vratom: stanovali smo u svom prostoru u roditeljskoj kući i niko nas nije terao odatle; za nas Albertina nije bila sekvenca, nego evolucija. Imali smo podršku porodice i prijatelja u tome da isteramo svoju nameru do kraja, bez potrebe za kompromisima zbog kojih bismo se natenane kajali tokom celog ostatka života. Tako je i bilo: postigli smo šta smo hteli. Od inicijalnog plana useljenja u času kupovine kuće do datuma koji smo u proleće 2024. proglasili kao ciljni za useljenje nakon adaptacije bila je razlika od samo tri meseca, što u obimnom procesu čije su pripreme i izvođenje trajali dve godine predstavlja zbilja minornu omašku u zemlji Srbiji. Tokom finalnog leta, zbog raznih viših sila, još jednom smo preinačili dan useljenja, s kraja avgusta na kraj septembra, ali to je bilo to.
Čak i kad bih hteo da nabrojim sve poslove koji su još predstojali u času kada sam rešio da izaberem fotografiju za blendu na zidu suprotnom od ulaza u kuću, verovatno bih mnogo toga zaboravio. Opšta atmosfera u kojoj sam se, tobože, bavio vizuelnom nadogradnjom svog novog doma nije mi išla u prilog. Da bih prestao da razmišljam o tome u vreme kada sam imao važnijih tema za razmišljanje, nije bilo druge nego da presečem: od onih dvanaest fotki, odabrao sam četiri realna kandidata, a zatim sam zamolio moje devojčice da izaberu pobednika. Izabrale su očekivanu zicer-sliku, koju je zdušno podržao i arhiteča: to je ona šesta fotka u nizu kandidata ovde, scena železničke pruge u banatskoj ravnici, sa naglašenom tačkom nedogleda u sredini slike. Moj prvi favorit je bio onaj prethodni, scena sa stepeništa zgrade Parlamenta u Beču, gde sedeća figura u antičkoj togi drži u ruci nešto nalik tabletu i prstom vuče po ekranu, gledajući u pravcu udaljenih tornjeva, kao da skicira. Nisam se mnogo bunio, bilo je važno samo to da smo našli nešto valjano i da je problem rešen…
A onda je došao red na odlazak u štampariju. Kao da sam predosetio probleme, zahtevao sam da se napravi probna štampa srednjeg fragmenta velike fotografije, u ciljnoj veličini. Sreća da sam to uradio, jer ne znam kako bih reagovao da je cela fotka odštampana i kaširana bez te provere. Najpre, oštrina štampe je bila kukavna; očigledno, nedovoljna rezolucija predate fotografije od 2400 piksela nije valjano dospela na 140 cm stranice kvadrata. A bilo je i mnogo gore od toga: blaga i tek primetna sepija koju sam stavio na monohromatsku fotografiju završila je kao suviše tamna fotografija u snažnom modrozelenom (???) tonu koji nije imao ama baš nikakve veze sa onim što sam predao na štampanje. I treće, moj zahtev da dimenzije štampe butu tačno 47×47 cm nisu poštovane, greška je bila veća od 1,5 cm.
Što se rezolucije tiče, znao sam da je krivica moja, bez obzira na ne baš uspešna uveravanja da će sve biti u redu. Imao sam rešenje za to u naknadnoj obradi, što sam i učinio nad drugom verzijom iste fotke; pripomogao je namenski softver za inteligentno uvećavanje slika, ali dobro sam se namučio da pronađem optimalni rezultat. Što se tiče promašene sepije, izgovor koji mi je plasirao poslovođa štamparije bio je toliko nebulozan da nisam uspeo da ga tačno upamtim. Sećam se samo da je izgovor bio zasnovan na njegovoj pretpostavci da ja ne znam šta je RGB u odnosu na CMYK (pošteno je da kažem: nisu mi bile naglašene metode separacije) a onda je, valjda ponesen mojim ćutanjem, navalio da mi objašnjava šta su to profili boja. Taj izgovor se srušio kada je lik saznao da ja fotografišem u RAW režimu, a hardverski kalibrišem boje na svom monitoru, što je pak brzo rešeno metodom „Gle! Veverica!“ (zbrisao je u pogon na dva minuta). No dobro, od prepirke nije bilo vajde. Rekao sam da ću doneti monohromatsku verziju fotografije valjanih dimenzija u CMYK separaciji i da je neću ni preuzeti ni platiti ako ne bude apsolutno bez boje i apsolutno tačne zadate dimenzije, sa tolerancijom od 2,5 mm na celu dužinu.
Zapravo, nisam do kraja ni opisao kroz kakve sam sve scile i haribde prošao dok ova fotka nije došla na svoje mesto. No, teško je to zaboraviti. Ako je za utehu, danas znam gde i kako mogu da realizujem neku sledeću fotku, što ću izvesno i učiniti kroz koju godinu.
Da skratim priču, jer ima još nešto da se ispriča: rezultujuća fotografija je imala jedva primetan crvenkasti ton (primeti se samo u najdubljoj senci na jakom osvetljenju), greška dimenzije je postojala i iznosila 5 mm, a kaširanje je izvedeno na predebeloj vinilnoj podlozi, koja srećom ipak nije bila suviše tvrda. No, sve to sam nekako uspeo da kompenzujem. Rezultat vidite na slici.
Postoji u toj blendi i rasveta u vidu dve LED trake ispod difuzora (ako bih vam pričao gde sam sakrio trafo, ne biste mi verovali) i to ugodno služi kao noćno svetlo u koridoru. Posetiocima se dopada efekat perspektive, a čak i ja sam se nekako pomirio sa kič-elementom koji je zastupljen u toj sceni. Što bi Miloš imao običaj da kaže: kad valja terati, valja i preterati. Nekoliko veštih zahvata u dizajnu prostora je stvorilo mimikriju da je Albertina znatno veća nego što zbilja jeste: od ulaznih vrata do slike ima oko 7,5 metara. Produžena perspektiva na slici dodaje efekat dubine. Mišn akomplišd, što bih ja ono olako rekao pre dvanaestak godina.
Ovde priči nije kraj.
– * –
U toku razvoja idejnog rešenja prostora Albertine, naš arhiteča se poslužio jednom tehnikom za koju nije znao da sam imun na nju: pravio je spektakularne 3D rendere prostora, sa zamišljenim budućim nameštajem i detaljima prostora. Čak je bio toliko vešt da ode na moj otvoreni nalog skladišta fotografija na flickru i tamo pronađe nekoliko mojih fotki koje bi, po njegovom mišljenju, dobro legle u prostor. Ona kvadratna blenda beše, zapravo, samo jedno od tih mesta: ostalo su bile fotke monumentalnih dimenzija (ne manje od celog metra po dužoj ivici) i bile su taktički postavljene na razna mesta.
(Inače, rečeni imunitet sam stekao oko četvrt stoleća ranije: moj prijatelj Đorđe, autor ovdašnji, još u prošlom veku je pravio 3D rendere prostora velikih kuća za čiju adaptaciju je bio zadužen u firmi u kojoj je tada radio i ja sam to još onda video. A kada se dugo družiš sa majstorima za ArchiCAD, vremenom razviješ imunitet na psihološke efekte gledanja u te rezultate.)
Kada je došla realizacija tih fotki na red, već smo dobro znali šta će kako da izgleda, a samo još dve fotke je trebalo izvesti u monumentalnom formatu sa kaširanjem. Izabrao sam fotografiju sa rendera kao prvu, a drugoj sam i mesto i motiv osmislio sam. Rezultate vidite na sledećim fotkama. Na fotki kandelabra u ulici Vaci u Budimpešti nastala je ogrebotina u transportu. Srećom, teško je uočljiva, mislim da je ne biste primetili dok vam ju ne bih pokazao.
No, gore je prošla monohromatska verzija fotke „zaljubljenih“ svetiljki, koju sam snimio čim sam sišao sa vaporeta na ostrvu Murano tokom prve posete u leto 2016. godine. Sa prilično teškoća, jer nisam dovoljno vešt u takvim obradama bez obzira na snagu softvera koji koristim, izdvojio sam pozadinu i umekšao mnogobrojne linije koje su kvarile intenzitet objekata u prvom planu. Mislim da mi je trebalo dva sata da pronađem optimalno rešenje i obradim detalje kako valja; ja veoma retko provodim toliko vremena nad nekom slikom, ali eto, ovog puta mi je bilo baš naspelo da sve bude kako treba.
Kad sam došao po odštampane fotografije, poslovođa štamparije mi je svečano objavio da je „uoštrio pozadinu… da ne izgleda tako mutno, uopšte se ne razaznaju cigle, popravio sam to“. Toliko me je šokirao time što je rekao, pre nego što sam i ugledao sliku, da sam doslovno ostao bez reči. Na slici se pokazalo da su artefakti uoštravanja primetni uvežbanom oku, ali da plebs to verovatno neće prepoznati. Greška je školska i odvratna je; recimo, kada bih odneo takav rad profesoru kod kojeg studiram fotografiju, izvesno je da bih bio ocenjen negativno i pride izgrđen zbog greške kakvu prave samo neznalice. Štogod srećna okolnost je u tome što oni koji borave u Albertini fotku vide samo sa veće udaljenosti, odakle se ružni artefakt ne primeti.
Da ne bude nejasnoća: jedini razlog što sam uopšte otišao u štampariju u koju već nisam imao nikakvog poverenja (bio sam u prilici da vidim njihove rezultate rada i nisam njima bio ushićen) beše taj što fotografski studio u koji inače odlazim sa punim poverenjem ne radi kaširanje slika i ne može da izvede kvadrat od 140 cm u sopstvenom studiju (istina, nudili su mi pomoć da se to naruči van Kikinde, što ne bi bilo prijatno za moj tadašnji budžet). Beše i to da je arhiteča kod ovih izboksovao veoma povoljnu cenu za štampanje i kaširanje. Ono čemu se nisam nadao, a desilo se, beše epizoda kada je arhiteča zdušno branio onaj modrozeleni uzorak, što je dodatno načelo moj već narušen odnos sa njim, ali to je priča koju ću ostaviti za neku drugu priliku.
– * –
Beše još veselih epizoda u pripremi drugih fotografija za prostor Albertine. Štaviše, ta priča nije završena jer je ostalo da rešim još nekoliko kapitalnih detalja u enterijeru pre nego što pronađem konačna rešenja za fotografije na tim mestima, ali i to je neka druga priča. Ostade sebični princip da će na unutrašnjim zidovima u Albertini visiti moje fotografije. Pravo da vam kažem, prija mi to, jer je dalo jednu novu perspektivu mom bavljenju tim medijem.