Ma, znao sam sa kim imam posla. Znao sam i da nema potrebe da lupam glavu oÄekivanjem. Prosto, trebalo je da se prepustim muzici. Upravo sam to i uradio.
Nije moglo da bude bolje.
Ne, ovo Å¡to sad sluÅ¡amo nismo sluÅ¡ali prethodne veÄeri, ali nema veze: ilustrujem koncept, a ne pesme.
– * –
Kikinda je mala varoÅ¡, Å¡to u vreme prekarijata znaÄi da baÅ¡ ne obiluje novcem preko onih suma koje obezbeÄ‘uju golo preživljavanje. Å ta se može, reÅ¡i se nekako. Å ta ne može da se reÅ¡i, iskoristi se antiÄki metod uveravanja da upravo tako treba i da bude. A ovde živi miran svet, jedini tragovi globalizacije su oni kad na prelepom gradskom trgu, tragu jednog boljeg vremena, vidite deÄurliju kako hoda gledajući u svoje smartfone umesto u mesto sledećeg koraka.
Zbog tako uvreženog druÅ¡tvenog okvira, Äak i najmanja stvaralaÄka inicijativa je vredna pažnje i podrÅ¡ke. MeÄ‘unarodni Jazz & Blues festival, koji se već Å¡esnaest puta održao u naÅ¡oj varoÅ¡i (zapravo, dok piÅ¡em ove redove, 16. festival joÅ¡ uvek traje), jedna je od malobrojnih zbilja svetlih taÄaka. Sve je poÄelo kao memorijal preminulom prijatelju, naÅ¡em drugu Gariju koji je živeo za muziku i tokom svog prekratkog života Å¡irio oko sebe radost sviranja i sluÅ¡anja dobre muzike. VeÄernji jam sessioni u lokalnim pabovima su ubrzo prerasli u malo ozbiljniju formu festivala koji je trajao dan, dva, a zatim i cela tri dana. Spektar izvoÄ‘aÄa Å¡aren, kao Å¡to dolikuje ozbiljnom pristupu, a reputacijom na sve viÅ¡em nivou, Äak do nekih najuglednijih svetskih ili regionalnih imena, kao Å¡to su Veronika Harsca, lolita koja je imala album na prvom mestu jazz liste u Japanu (!), Musica Nuda, potpuno neverovatna “bas i glas” kombinacija iz Firence, maÄ‘arski fusion bend Djabe, koji već deset godina povremeno saraÄ‘uje sa Steveom Hackettom (a dvaput sam ih u tom sastavu i uhvatio na drugim mestima), Norman Beaker Band, koji je radio sa Chrisom Farlowom, a Älanovi benda Äak i sa Vanom Morrisonom… I stade mi mozak, jer ne prestajem da mislim o sinoćnjoj svirci…
No, mala varoÅ¡, ambiciozne ideje – to je kombinacija koja retko i teÅ¡ko može da uspe bez novca. I Å¡to bi neko rekao “ne treba meni novac, već onoi Å¡to se za novac može dobiti”, tako i Dragan Vlajnić, spiritus movens festivala, ima obiÄaj da nas u razgovoru podseti da je sve moguće ako ima dovoljno novca. Herbie Hancock? Peter Gabriel? Skoro je nemoguće ljudima objasniti da jedino Å¡to razdvaja ta imena od mogućnosti da se oni upiÅ¡u u listu onih koji su nastupili na festivalu jeste honorar; a profesionalizam koji ti ljudi iskazuju je toliki da ne bi odbili da doÄ‘u u tamo neku kasabu u tamo nekoj Srbiji kada bi bili pozvani…
Nemoguće je finansirati takav festival prodajom ulaznica. Zbog toga je opstanak festivala, od Äasa kad je primio format ozbiljne muziÄke svetkovine, oduvek zavisio od sponzora. BeÅ¡e tu i svetlih momenata, poput onog kad je NIS ‘ladno isplatio priliÄno bolno skup nastup Josipe Lisac, koja je održala možda najbolji koncert neke ex-Yu zvezde koji je Kikinda ikada doživela.
A onda su doÅ¡le zle godine kada su se lovarni sponzori povukli, iz razloga koji mogu ili ne moraju da budu jasni nama, kojima raspolaganje enormnim godiÅ¡njim profitima nije predmet razumevanja. Pružajući se prema guberu, a iskazujući potpuno neverovatan inat koji je za divljenje, Vlajnić i nekolicina oko njega su uspeli da održe kikindski Jazz & Blues festival u kontinuitetu. Ne znam kakve su to volÅ¡ebne kombinacije uspeli da sastave, ali već godinama pouzdano znam da ću svake godine barem jednom Äuti neÅ¡to vredno pamćenja. Kad to kažem, podsećam vas na to da kada je o muzici reÄ, ja sam probirljiv i subjektivan preko svake granice cinizma.
– * –
Ove godine, zbog raznih logistiÄkih manevara u Äiju opravdanost neću sumnjati, tri dana festivala se održavaju na tri lokacije. Prvo veÄe bluesa je održano u lokalnoj pivnici; osim Å¡to sam iz liÄnih razloga bio spreÄen da stignem na tu svirku, sva je istina da bih je zaobiÅ¡ao i da sam bio slobodan. Prosto, poimanje sredoveÄnih lokalnih muziÄara da anahrono orgijanje po pentatonskoj skali može da bude zanimljivo bilo kome osim onome ko trenutno brlja po žicama – bio sam u toj koži i znam o Äemu priÄam – mene viÅ¡e ne može da motiviÅ¡e na pažnju. Pritom, ako su ljubitelji takvog pristupa uživali, meni je drago zbog toga. Treće veÄe, na koje joÅ¡ uvek nisam siguran da ću otići, održava se u jednoj japi-jazbini u Mokrinu. Subota, 18. novembar beÅ¡e veÄe koje smo ciljali. Bili smo tamo taman na vreme.
VeÄe je zapoÄeto kratkim i slatkim nastupom jednog kikindskog blues rock benda koji Äine Äetvorica dvanaestogodiÅ¡njaka. Klinci joÅ¡ uvek ne umeju da sviraju, ali ne mari: ovo je Å¡kolica rocka za koju sam spreman da se opkladim da će proizvesti neÅ¡to vredno pažnje. Momci iz grupe The Devils su beskrajno simpatiÄni i mogao bih da ih sluÅ¡am cele veÄeri. Ta radost sviranja, ta energija glasića koji joÅ¡ nisu ni mutirali – ljudi božji, kako je to bilo dobro! Svrha postojanja te grupe i njihovog nastupa na ovom festivalu je sjajna: jednog dana će ti momci, ne bez ponosa, moći da kažu kako su imali 12 godina kad su svirali na Jazz & Blues festivalu i pobrali kikindski ekvivalent stojećih ovacija – aplauz koji je trajao skoro pun minut.
Istanbul Night je projekat kojem ne mogu da osporim niÅ¡ta u muziÄkom, sviraÄkom i stilskom smislu, Å¡taviÅ¡e takvoj muzici i jeste mesto na ovakvim festivalima. No, to nije muzika koju bih ja bio spreman da prihvatim bilo gde osim u foajeu nekog preskupog hotela na bliskom Istoku. ViolonÄelo, elektriÄna gitara i perkusije su resursi ambijentalne instrumentalne muzike koja je upakovana kao tipiÄno postmoderno tumaÄenje motiva Mediterana koji poigravaju od Sufi meditacija do muzike Sefarda. U tome ima popriliÄno naglaÅ¡avanja potonje ideje: Äak je i Gnossienne No. 1 Erika Satija odsvirana kao tumaÄenje pretpostavke da je reÄ o parafrazi stare sefardske teme. Nekome je takva muzika, izvesno, zanimljiva i to je u redu. Meni je takva muzika, bez dileme, dosadna i to je takoÄ‘e u redu.
– * –
Imam tezu da Å¡to me viÅ¡e smori prvi glavni izvoÄ‘aÄ, to će biti bolje sa drugim izvoÄ‘aÄem. MeÄ‘utim, nije tu bilo nikakvog iznenaÄ‘enja tipa “Å¡ta je sad ovo, jebote”, bar za mene, jer muzika te ekipe je meni poznata od ranije: Vasil Hadžimanov Band je prvoligaÅ¡ki sastav Äije svirke treba pohoditi bez pogovora, kad se god za tim ukaže prilika.
Za sluÄaj da ih ne poznajete: reÄ je o odliÄno upakovanoj, dominantno instrumentalnoj fussion muzici (ili jazz-rock ili kako god želite da nazovete tu formu), Äesto zasnovanoj na temama balkanskog folklora, ali bez afektiranog prenaglaÅ¡avanja, uz snažnu ritmiÄku podlogu i virtuozno sviranje celog kvinteta. Stvar koju sam odavno primetio kod tog benda, a koju je tek trebalo da overim u prvom susretu uživo, beÅ¡e odsustvo potrebe da se bilo koji pojedinac istiÄe kao adut, kao Å¡to je to recimo bio Vlatko u vreme Leb i sol, nego je svaki instrumentalista ravnopravni resurs zajedniÄke ideje i pametnog aranžmana koji udovoljava krajnjem rezultatu.
Petorka je izaÅ¡la na scenu i krenula metodom “Å¡aka u glavu, pa ko ostane na nogama, imaće o Äemu da priÄa”. Prvi put su stali posle tek skoro desetak minuta (pojam o vremenu sam izgubio momentalno i tokom svirke nijednom nisam pogldao u sat, ako vam Å¡ta znaÄi) i Vasil Hadžimanov je tada prvi put pozdravio publiku i, najpre, zatražio aplauz za Dragana Vlajnića jer je oÄuvao festival (kakav gest!). ReÄe kako je ovo Å¡to smo upravo Äuli materijal sa novog albuma, koji je u celosti snimljen, ali joÅ¡ nije objavljen, te da ćemo do kraja veÄeri sluÅ¡ati iskljuÄivo novi materijal, “a ako vam se to ne sviÄ‘a, Å¡ta ja tu mogu”…
I nastaviÅ¡e krljaÄinu kakvu nisam odavno Äuo. UbiÅ¡e boga za oko sat i po vremena svirke; opet velim, ne znam koliko beÅ¡e i ne tiÄe me se, jer najbolju muziku ne mogu da merim na kilo. IzvoÄ‘enje te ekipe je, jednom reÄju, spektakularno i vredno pažnje Äak i ako uopÅ¡te niste ljubitelj takve muzike. I da, moja hipoteza je potvrÄ‘ena: ovo je besprekorno kompaktan bend Äija svirka teÄe bez ikakve prepotencije i Äiji scenski nastup se najpre meri posvećenoÅ¡u (inaÄe odliÄnoj) ideji, a tek onda nekakvim sviraÄkim egzibicionizmom koji nije dominantan na sceni.
Veoma se uzdržavam da pravim bilo kakva poreÄ‘enja, a Äinjenica je i to da se ne vrtim po mestima deÅ¡avanja muzike u okolini, pa bi bilo ružno da priÄam napamet. Zato ću reći ovako: možda u Srbiji u ovom Äasu ne postoji niÅ¡ta bolje od jazz-rock muzike koja je upakovana na visokom nivou kompozicije i aranžmana, sviraÄki apsolutno kompetentna, pritom zanimljiva, lako se sluÅ¡a i nagoni te da se ljuljaÅ¡ u ritmu, nego Å¡to je to Vasil Hadžimanov Band.
Odavno nisam toliko uživao u odliÄnoj svirci.
– * –
E, da: liÄna beleÅ¡ka.
Odavno ne beÅ¡e da sam Jazz & Blues festival pohodio bez fotoaparata. Sinoć je bilo tako; ima ko da se brine o fotografijama, ne moram ja. Ranije se Äesto se deÅ¡avalo da pola svirke provedem slikajući umesto da se uronim u muziku. Drago mi je Å¡to sam ovog puta uspeo da se opustim. Trebalo mi je to, pa Äak i ako je posledica to Å¡to sad nemam svoju fotku ili dve koje bih podelio sa vama ovom prigodom. Ova fotka iznad je od nepoznatog autora; uzeo sam je bez griže savesti jer su i moje fotke nekad bile predmet iste prakse. Imenjak se neće naljutiti na mene, nadam se.