Author: Grba

Poslednji voz za Istanbul

Your two eyes like minarets
Rise in twin pools of white
The incandescent fires of spring
Radiant against the vault of night
On the last train to Istanbul

Bude li sve po planu koji sam do detalja razvio tokom prethodnih nekoliko nedelja, negde u vreme objavljivanja ovog priloga zateći ću se tačno na mestu koje se stolećima smatralo zapadnim krajem Puta svile: u Egipatskom bazaru, na pijaci začina, negde u zoni južne obale Zlatnog roga, na liniji između Sulejmanove džamije i mosta Galata. Više od petnaest godina se preganjam sam sa sobom ne bih li najzad svojim očima video grad za koji je Napoleon rekao da bi jedini od svih gradova na svetu, kada bi ceo svet bio jedna država, mogao da bude njena prestonica.

Konstantinopolj. Carigrad. Šeher-Stambol. Istanbul, grad na dva kontinenta, na mestu koje po mnogo čemu, ne samo po geografiji i istoriji, ima pravo da se smatra centrom sveta.

Nastavite sa čitanjem… “Poslednji voz za Istanbul”

Zna se ko ostaje poslednji

Trebalo bi ustanoviti novi vic:
Q: Kako se zove onaj što je ostao posle poslednjeg Mohikanca?
A: Willie Nelson.

Iz bilo kog ugla da gledate, kada Willie Nelson objavi album, onda to treba da se smatra važnim događajem. Ne, nije to nužno važna muzika, ali sam čin jeste. Sve u svemu, upravo danas je objavljen Last Man Standing, novi album jednog od najvećih zajebanata u istoriji američke muzike. To je sasvim dovoljan razlog da danas posvetimo vreme i prostor naslovnoj pesmi, koja je za dva meseca boravka na Cevki kao najava albuma zabeležila tri četvrt miliona pregleda i, verujem, slušanja.

Malo li je?

Nastavite sa čitanjem… “Zna se ko ostaje poslednji”

Univerzalni vojnik

Postoje dva za mene podjednako važna razloga što danas slušamo ovu pesmu.

Malo je anahrono, zar ne? Ali, problem je u tome što je još uvek aktuelno.

Nastavite sa čitanjem… “Univerzalni vojnik”

Velemajstor iz senke

U rock’n’rollu postoje neki tihi velemajstori koji se ponašaju kao da im nije stalo do osvajanja scene, sticanja velike popularnosti ili nametanja svog sadržaja. Umesto toga, oni svoj svirački talenat najčešće upošljavaju kao radna snaga za potrebe drugih, a autorski kapacitet raspoređuju u hedonističkom tempu, nudeći se neiskvareni, onakvi kakvi su. Ako i ne steknu veliku popularnost, takvi ljudi najčešće stiču nešto mnogo vrednije i trajnije: iskreno poštovanje onog dela publike koji je prepoznao taj majstorluk.

E, takav je čovek čiju muziku danas slušamo.

Nastavite sa čitanjem… “Velemajstor iz senke”

…A kako bi on to drugačije?

Money won’t help you to win a new look at things
Loving can bring you down so you fall
Then why do you still try to get up at all
Your good and bad side showing through
Problems are a part of you

Među mnogim frazama izrečenim o muzici, pogotovo kada je reč o izraženo autorskim radovima, poznata je ona koja kaže da se muzičar ne dokazuje svojim prvim, već drugim albumom. Verujem da tu ima dosta istine: više puta do sada, pokazalo se da su neki u jednom času izuzetno popularni muzičari zapravo igrali na jednu kartu i da posle početnog uspeha nisu imali više šta da pokažu. To se ponekad završi kvalifikacijom one hit wonder, mada ja imam običaj da kažem da je reč o sindromu one trick pony.

Ali, nećemo danas o njima: te slučajeve pominjem samo zato da bih bolje istakao hrabrost onih koji su ispravno pretpostavili da će uspeti čak i ako ih publika ne primi blagonaklono kada sazna šta se nudi u drugom autorskom radu i pod kojim okolnostima se taj materijal nudi. Jedan takav primer će kroz nekoliko dana obeležiti četrdesetu godišnju od izlaska, što je odlična prilika da ga se prisetimo.

Elem, danas pričamo o albumu Please Don’t Touch (1978), drugom solo radu koji je bio prelomna tačka u karijeri Stevea Hacketta.

Nastavite sa čitanjem… “…A kako bi on to drugačije?”

Zvonzarice

Nedavno sam pomenuo dve stvari koje naizgled nemaju veze jedna s drugom. Prvo sam na jednom mestu pomenuo jednu audio kasetu koju sam jedne zime doneo iz posete rođacima u Zemunu, gde sam je napunio muzikom koju sam upecao na lokalnim FM stanicama koje nisam mogao da uhvatim kod kuće (Studio B, Radio 202). Beše na toj BASF kaseti snimljena prva pesma King Crimsona kojom sam se ikada obeznanio. A beše tamo i jedna pesma na kojoj sam nedvosmisleno prepoznao Erica Claptona, ali tu pesmu nisam mogao da uhvatim nigde, jer niko od mojih vršnjaka nije znao tu pesmu.

I tako, zaboravio sam na taj neimenovani prelepi pesmičuljak sve dok jednog dana, dvanaestak godina kasnije, poštar nije doneo paket iz Porthmadogga, gradića u severnom Velsu.

Najzad sam tu pesmu našao na ploči koju sam kupio narudžbom od Cobb Records (a, ružnog li sajta, mila majko).

Nastavite sa čitanjem… “Zvonzarice”

Dolaze Clapton i još jedan

Bila je zima 2010. Stiže mi mail od kolege s posla, u njemu kaže: “Jesi li čuo? Na leto dolaze Eric Clapton i još jedan u Beograd! Znam da Claptona voliš, pa da te pitam – hoćeš li ići na koncert?”. Moj odgovor je usledio odmah: “Sedi, jedan. Kao prvo, ne dolaze Clapton i još jedan, nego Steve Winwood i još jedan, ni taj nije loš. Kao drugo, mene se za takve koncerte ne pita hoću li ih pohoditi, nego kad sam kupio karte i koja mesta sam već odabrao.” Nije se čovek naljutio, dabome, pogotovo nakon što sam mu dao par naznaka na proveru, što je uključivalo i špil linkova na Cevki gde je mogao da čuje šta treba, pa i da se počeše gde ga nije svrbelo.

Zajednički muzički rad Erica Claptona i Stevea Winwooda je nevelik, ali izuzetno važan. Međutim, postoji nešto još važnije, a posledica je tog susreta.

To je uticaj Stevea Winwooda na muzičko i, naročito, autorsko odrastanje Erica Claptona. Taj uticaj je bio ključni u karijeri velikog gitariste i mogao je da se čuje sve dok nije prevagnuo uticaj J.J. Calea i onog stila koji smo kasnije nazvali Tulsa sound.

Nastavite sa čitanjem… “Dolaze Clapton i još jedan”

Euforija paljevine

Nota bene°: postoje razne vrste paljevina i neke od njih nemaju nikakve veze sa piromanijom. O takvoj paljevini je i ovde reč: neko se popalio na nešto.

Da bi ovaj posao svakodnevnog objavljivanja muzike mogao da ostane uživanje, a ne da se pretvori u kuluk, pribegavamo raznim marifetlucima. Asociramo se na nešto na stotinu načina, zavirujemo šta pominju naši drugari, setimo se nekoga ili nečega kad čujemo ili vidimo negde, ponekad se zapitamo i koga nismo odavno pominjali, a bio bi red…

Čeprkajući tako u jednom spontanom prolazu kroz taj naš spisak muzike za popodne, utvrdim nešto što nisam mogao samom sebi da poverujem.

Posle više od 2000 priloga, Talking Heads smo slušali samo dvaput. Kuku si ga nama. Daj da to ispravimo, rekoh i odmah otvorih Live Writer.

Nastavite sa čitanjem… “Euforija paljevine”

Laka lova. Teške note. Nije za neiskusne.

And I thought my heart would break
When you doubled up at the stake
With your fingers all a-shake
You could never tell a winner from a snake

Eksperiment radnog naziva “zbunologija” se nastavlja. Ovog puta pokušavam da dokučim odgovor na sasvim prosto pitanje, međutim to jedno se pokazalo kao sasvim dovoljno.

Elem, kako je uopšte moguće da postoji ovakva muzika?

Nastavite sa čitanjem… “Laka lova. Teške note. Nije za neiskusne.”

Još se nisam probudio

…a i zašto bih.

Znate li za onaj osećaj kad vam je sve jasno – ili vi barem mislite da je to tako – i kad verujete da biste u nekoliko reči mogli da objasnite nešto što na vas ostavlja utisak, ali kad pokušate, ostanete bez pravih reči? I naročito: jeste li ikad bili u takvoj neprilici kada je reč o nekom pesmičuljku koji vam se prilepio za srce?

Takvi ishodi uticaja dobre muzike na čoveku se mogu podvesti pod ono što ja upravo istražujem u eksperimentu radnog naslova “zbunologija”. Današnji primer je izuzetno vredan.

Ej, bre…

Nastavite sa čitanjem… “Još se nisam probudio”