Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Poslednjeg dana u maju, izazivao sam Ajnštajna i zbog toga sam zaslužio šljagu.
Svetlost je sve. Svetlost je srž fotografije. Istovremeno, svetlost je čudo fizike jer, kako ono reče ona kokoška kojoj sam zaboravio ime, poseduje i talasno i korpuskularno svojstvo. Ukrstih ja tako svetlost (blica) talasajući (idejom) i podmećući korpus (svojih 0,12 tona), pa sam u jednoj ekspoziciji dobio ovaj rezultat:
Danas slušamo vanserijsku izvedbu jedne od najboljih angažovanih pesama u opusu Brucea Springsteena. “Ghost of Tom Joad” je naslovna numera albuma iz 1995. godine koji je, koliko se sećam, prošao ispod radara u ono vreme… Ali zamalo. Poslušajte ovu izvedbu sa spektakularnog koncerta povodom 25 godina institucije The Rock’n’roll Hall of Fame, održanog u oktobru 2009. Tokom te dve večeri, svi izvođači su zvali goste na scenu. Gazda je, između ostalih, pozvao jednog od najinteresantnijih gitarista današnjice.
Jest reklama, ali pazi razvoj događaja.
Odavno nisam video ništa bizarnije.
No, savetujem da procunjate malo po youtube kanalu sa kojeg je došao i ovaj zapis. Neke ćete možda i prepoznati.
Ponekad lov na neki motiv može da se pretvori u zabavu. I to u postprodukciji.
Može biti, sećate se fotke iz prvog ciklusa “jedna na dan”, ne toliko stare – s početka marta ove godine – na kojoj sam uhvatio odsjaj sojenice u vodi. Ubijajući pola sata rekreativne vožnje biciklom, zatekao sam se na istom mestu, sa još boljim svetlom i, k-hm, štogod boljim fotoaparatom. 
I došla mi žuta minuta da napravim nešto nalik, ne nužno isto onako. nego da se malo poigram dobrim svetlom kojim sam raspolagao. Završilo je ovako:
Danas slušamo jednu od najpoznatijih numera u folk literaturi finger-pickin’ gitarskog zvuka. Pesmu svira i peva Doc Watson, legenda žanra. Posebni razlog što slušamo ovu pesmu je taj što je Doc Watson juče otišao na neko bolje mesto; vest je do nas stigla tek danas.
Što reče Klinton kad je dodeljivao nacionalnu medalju umetnosti Docu Watsonu: nema nikoga iz baby boomer generacije da nije pokušao da svira gitaru kao Doc Watson. Malo li je? A istina: bio je uzor generaciji. Neki ugledni muzičari kažu da sve duguju tom čoveku. Leo Kottke, na primer. A ni Tommy Emmanuel ne bi smeo da prećuti svoj najveći uzor.
Danas je 166 godina od rođenja jednog od najpoznatijih juvelira u istoriji i Google je tim povodom objavio prikladan doodle.
Peter Carl Fabergé (1846-1920) bio je poreklom Hugenot, pripadnik francuske protestantske crkve. Kada je nastupio novi talas progona na protestante posle francuske buržosaske revolucije, njegovi preci su pobegli na istok. Tako je Peter Faberže rođen u Sankt Peterburgu, gde je otpočeo školovanje. Zanat juvelira je učio u Drezdenu , ali vrhunac u svojoj karijeri je ostvario u rodnom gradu, najpre učestvujući u kapitalnoj rekonstrkciji Ermitaža, a potom postajući i zvanični juvelir carske porodice Romanov.
Kažu da fotoaparat služi kao uređaj koji zamrzava trenutke u vremenu. Šta bi bilo kada bi ta hiperbola zapravo imala doslovno značenje? Šta ako bi objektiv mogao da funkcioniše kao mreža za leptire?
Ovo je jedna od lepših video-priča koje sam bio u prilici da vidim u poslednje vreme.
U danu koji je za mnom, naučio sam da HDR i nije tako bitan. Šteta. Vladan je taman počeo da se zgražava nad mojim blasfemičnim istupom…
Kada fotografišete tako da se svaka fotografija zabeleži u RAW režimu, raspolažete rezervom u kasnijoj obradi koja drugačije, u formi JPG slikanja, više nije raspoloživa. Iz mraka se izvuku detalji, svetle zone se ukrote, boje se podese prema potrebi ili nameri i fotka na kraju ispadne bolja nego da je slikana kao JPG. Cena je nešto malo više izgubljenog vremena, ali je rezultat primeren. I HDR nije potreban. Evo, gle:
Ne, nije reč o Mebijusovoj traci, mada je paralela između ove priče i tog tela apsolutna. Pogledajte ovu priču pažljivo. Napravljena je u najboljem maniru “Zone sumraka”. Predlažem da film otvorite u HD režimu preko celog ekrana, zavalite se i odgledate ga u miru.
Da, znam da je priča već ispričana ranije i da postoji previše asocijacija na ovo i ono. Ali to zbilja nije toliko važno.
Ako vam se autor ovog filma učini poznatim, ne grešite: to je glavni autor i koordinator osmodelnog filma koji ste do juče pratili na Suštini pasijansa.
Otkrivam da me proizvodnja omota za bombonjere smiruje. A primećujem i da se gledaoci lože na zalaske sunca. Postmoderna u svom najvulgarnijem izdanju…
Zapravo, imam tako dobar izgovor za bavljanje ovakvim scenama da nikad nećete moći da ga osporite: istražujem granice tehničkim mogućnosti očijukanja sa dinamikom na slici dok držim sunce usred kadra, a istovremeno i sam učim da održim takvu scenu u postprodukciji. Ovog puta pribegavam tehnici koju Neven naziva đavoljom rabotom, a i ja sam lično napadao neke čestite ljude zbog primene te tehnike. Dragi moji, pred vama je moj prvi objavljeni HDR:
