Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Internet nam često stvara lažnu sliku da nam je sve “na izvol’te”. E, nije. Do nedavno sam mislio da nikada neću čuti jedan od albuma o kojima sam samo čitao – Morris On (1972) spada u kategoriju onih retkih koji su u vreme pojavljivanja štampani u malim tiražima, a i kada su se posle više decenija pojavili na diskovima, očas su planuli sa polica muzičkih radnji.
Tako se stvara mit, a kod ozbiljnih kolekcionara žudnja koja izjeda.
Dugo sam mislio da su The Turtles Englezi. Bili su čudni, ni malo ne ličeći na pop zvezde, sa uvrnutim smislom za humor, a njihove pesme koje sam znao prizivale su duh The Holliesa, The Zombiesa i ostalih popularnih britanskih grupa iz šezdesetih.
Njihova najpoznatija pesma “Happy Together” spada u obaveznu muzičku literaturu, a sad slobodno mogu da kažem da su bili jedna od najboljih i najozbiljnijih grupa, koja je potekla iz Los Angelesa.
Repertoar im je bio interesantan – na jednoj strani su bile pesme koje su, barem meni, zvučale kao rani radovi The Byrdsa, a na drugoj bogato orkestrirani pop sa naglašenim višeglasnim pevanjem. Bili su to fini preduslovi da se uživa u njihovoj muzici.
Iako je “Happy Together” postala globalni hit 1967. godine, a sledećih nekoliko singlova je bilo uspešno jer su bili plasirani među prvih deset na top listama, njihova diskografska kuća je bila nezadovoljna. Tražila je od njih da snime novi globalni hit poput pomenutog.
The Turtles nisu bili voljni da se prepucavaju jer su bili zauzeti snimanjem novog albuma. The Turtles Present the Battle of the Bands (1968) je bio zamišljen kao ambiciozni konceptuani album na kome bi grupa glumila 11 postava koje bi svirale različite žanrove. Album je, inače, odličan, ali su podmetnuli i “kukavičije jaje”.
U pesmi “Eleonore” imitirali su sami sebe i sprdali se sa sopstvenim najvećim hitom. Uz malo promenjene akorde i glupave stihove koji su trebali da budu parodija na popularnu tinejdžersku “bubblegum” muziku, mislili su da su diskografsku kuću skinuli s vrata.
Muzički trgovci su mislili da je ta pesma fantastična i da fenomenalno zvuči. Donekle su bili u pravu – posle toliko vremena ona ništa nije izgubila od svog muzičkog šarma, zahvaljujući inventivnoj produkciji i odličnom višeglasnom pevanju. Ako je pažljivije preslušate, primetićete mnogo zanimljivih detalja u aranžmanu, kao i jedno od prvih korišćenja sintisajzera. Jasno, pesma je postala hit.
Kreativni dvojac koji je stajao iza The Turtlesa, Howard Kaylan i Mark Volman, po raspadu grupe je našao uljebljenje kod Franka Zappe, da bi nešto kasnije napravili sopstvenu karijeru kao zezatorski duo Flo & Eddie.
A “Eleonore” će biti upamćena kao jedna od uspešnih “slatkih osveta” pohlepnoj muzičkoj industriji.
Sa grupom Santana sam se upoznao slušajući njihove snimke sa Woodstocka. Za mene je to bio važan događaj, jer je zvuk koji je dolazio sa snimka stalno pretio da će da me oduva – glavni baja je bio čistokrvni roker premazan latino ritmovima i nije se štedeo.
Zato nije ni čudo što su me prva tri studijska albuma opčinjavala na početku sedamdesetih.
Trčanje sa sastanka na sastanak i nije neka sportska disciplina. Više je moranje koje spada u rok službe. U vremenskoj stisci često sam primoran da na brzaka uletim u taksi. Nemam ništa protiv taksista, ali imam protiv muzike koja im svira u kolima.
Obično su to narodnjaci. Ili nešto što je moderno, a ja ne razumem.
Danas me je vozio moj ispisnik. U kolima mu je svirala sasvim fina muzika, neki rock iz ’70. koji mi je bio na vrh jezika, ali nisam mogao da se setim izvođača.
Volim muzičare sklone eksperimentu – oni ne dozvoljavaju da im se čitava karijera pretvori u jednu pesmu. Nekada se slušanje takvih radova pretvori u eksperimentisanje sa mojim ušima i strpljenjem, ali se još uvek držim. Onima koji prođu test uvek se vraćam.
U kom smeru će se kretati muzika narednih godina – nemam pojma. Ona komercijalna i dalje će da donosi novac. Nadam se da će biti mesta i za ovu drugu, koja pomera granice.
Početkom devedesetih, Miša je odleteo za Kanadu da poseti brata koji je tamo živeo. Željno smo ga iščekivali da se vrati, jer smo znali da će doneti gomilu muzike.
U takvim trenucima nemate pojma kako mesec dana sporo prolazi. 
Kada si mlad i neiskusan muzičar, opijen iznenadnom slavom, svašta može da ti se desi jer nemaš vremena/strpljenja da čitaš stavke u ugovoru koje su ispisane sitnim slovima. A onda, u trenutku kada si na sedmom nebu opijen lovorikama, manguparija iz redova biznisa potegne baš te stavke.
Neke je to koštalo glave.
Vels je jedna od konstitutivnih država Ujedinjenog Kraljevstva, pa je poistovećivanje Engleske, što najčešće činimo, sa UK potpuno pogrešno. Ne smemo da zaboravimo ni Škotsku i Severnu Irsku. E, onda je UK kompletno.
A dokle će tako biti, to već ne bih znao da kažem. 🙂
U Velsu žive potomci starosedelaca britanskog ostrva, Kelta, i engleski im nije maternji jezik. O mom nepromišljenom odlasku u Vels već sam pisao, pa prelistajte tekst ponovo – nije potrebno da se ponavljam.
Ovu pesmu će dame da vrte. Arhetipska, o svim mogućim kombinacijama dobrih/loših momaka i devojaka. Tako da svako može da stvari fantaziju po sopstvenom nahođenju.
Ako se još uvek ima mašte. 
Za pedeset godina uspešne karijere, Graham Gouldman je napisao veliki broj hitova. Već mogu da naslutim da se mnogi čitaoci ovoga teksta češkaju po glavi pokušavajući da se sete ko je u pitanju. A sada ću da tvrdim još nešto – Gouldman je jedan od najboljih kompozitora popularne muzike koje je Britanija iznedrila u XX veku, jer je većina njegovih pesama – vanvremenska. Evo dobrog primera da potkrepim tvrdnju.
A ni malo istorije neće biti na odmet.
