Glas koji smo voleli na prelasku sedamdesetih u osamdesete…
…u malo mekšem izdanju.
Author: Valex
Maglovita nijansa zime
Prigodna muzička podloga za ovo belo što sam mislio da ga neću više čistiti s auta do novembra…
– Da li više voliš Simona ili Garfunkela – pita glavni junak filma “This is 40” ortaka u kafeu.
– Garfunkela, naravno – odgovara ovaj.
– Ali Simon je pisao sve pesme!?!?
– Svako danas može da piše pesme, ali Garfunkel zvuči kao jeb*** hor anđela!
Sve je pokarambašeno
A sad nešto s mog omiljenog albuma devedesetih…
Iako je izašao 6 meseci posle čuvenog Nevermind grupe Nirvana, Angel Dust je ipak za mene lično album koji je najavio šta će se dešavati s muzikom u toj deceniji (izuzimajući ove prostore).
Isplata, vol 2.0
Znao sam da ima neki catch.
Kada sam Grbi najavio da idem 5 dana po Istri mogao sam naslutiti da će odgovor biti u sledećem maniru: 
Pa dobro, nije bilo toliko neočekivano. Grbin Draguljče se već neko vreme nalazio kod mene 
u otkomandi, te je zahtev bio potpuno opravdan jer sam nameravao da ga ne odšrafljujem sa aparata (i zaista, moj Terminator je ostao u torbi sve vreme). Zapravo, cela poseta Istri je i isplanirana kao svojevrsni foto-safari. Sve je krenulo kao inicijativa mog druga Peđe: njegov poznanik Ivica iz Rijeke, takođe član fotografske “Grupe 32” ubedio ga je da overi lokalni karneval, a ovaj je odlučio da pozove mene i još jednog ortaka da mu se pridružimo. Rezultat: smrzavao sam se po veljačkoj februarskoj buri koja je maksimalnih 5 stupnjeva stepeni u plusu pretvarala u isto toliko u minusu, obijao noge po kamenjaru, a amortizere auta po zemljanim putevima… no, kao što rekoh u prvoj “Isplati”, srce mi je puno. Nastavite sa čitanjem… “Isplata, vol 2.0”
Muzika za kadgod: Srećan rođendan, matori
Ne, ovo nije naziv pesme. Danas je 88. rođendan velikog majstora džeza.
Kao što sam već pomenuo u priči o Herbieu Hancocku, imao sam privilegiju da me konsultuju koje izvođače bih preporučio za učešće na prvom “West Ritam Music Festivalu”. A meni se baš slušao Roy Haynes uživo…
Nastavite sa čitanjem… “Muzika za kadgod: Srećan rođendan, matori”
Sudar
A blast from the past: sećate li se Primitivsa?
Bili su deo indie muzičke scene polovinom osamdesetih, a široku popularnost stekli su kada je objavljena fotografija na kojoj Morrisey nosi majicu tog benda. Objavili su tri studijska albuma do početka devedesetih i raspali se posle komercijalnog neuspeha poslednjeg od njih.
Krajem 2009. ponovo su se okupili radi svirke u čast preminulog basiste Stevea Dullaghana. Nije postojala neka ozbiljna namera za nastavkom zajedničkog rada, ali je reakcija fanova i kritike bila toliko pozitivna da je kao rezultat prošlog aprila izašao album Echoes and Rhymes. Naredni album se sprema već za mart, a pre 4 dana je s njega sišao singl “Lose the Reason“.
Sve što mi treba
Francuzi često umeju da zakuvaju dobru stvar na engleskom jeziku.
Moon Safari je debitantski album francuskog muzičkog dueta Air, prava poslastica za ljubitelje elektronske muzike. Poznati su po tome što u stvaranju i živim izvođenjima koriste pretežno analogne sintisajzere kao što su Moog synthesizers, Korg MS-20, Wurlitzer i Vocoder (što se može videti i u spotu za pesmu “La Femme D’argent“, sa istog albuma).
Pored par studijskih albuma, njihov opus obuhvata i muziku za nekoliko filmova Sofie Coppole, kao što su The Virgin Suicides, Lost in Translation i Marie Antoinette.
Bezbedni od zla
Još jedan proizvod bristolske kuhinje…
Kao i juče pomenuti Portishead, i Massive Attack su imali istog mecenu: Neneh Cherry. Pored toga što im je plaćala sve troškove, ona je bila ta koja je, po rečima jednog od članova: “…šutnula naše lenje guzice i uterala nas u studio”. Probe su se izvodile u sobi njenih klinaca, a rezultat je Blue Lines.
Album, koji se generalno smatra prvim studijskim delom trip hop žanra, doživeo je planetarni uspeh i dospeo na mnoge liste najboljih albuma (između ostalih i 395. mesto na listi 500 najboljih albuma po izboru časopisa “Rolling Stone”). Najzapaženiji singl odatle bio je “Unfinished Sympathy“, no danas smo se ipak odlučili za uvodnu pesmu – ako vam se njeni taktovi učine poznati, to je zato što je kompletna ritam sekcija maznuta iz Cobhamovog “Stratusa”, a ima i elemenata Hancockovog “Chameleona”.
Jetka vremena
Who am I, what and why?
‘Cause all I have left is my memories of yesterday
Oh these sour times
O ovaj bend smo se ovlaš očešali na ovim stranama u prikazu grupe Get the Blessing čiji bubnjar i basista su istovremeno i članovi ritam sekcije Portisheada. Osnovan u Bristolu početkom 90-ih brzo je stekao brojne mnogobrojne fanove, no do sad su izdali samo tri albuma. Inače, gornju stvar smo mogli čuti i u špici serije “The Vice” koja se emitovala kod nas pre par godina.
Pultrearum ante portas
Kreneš tako u šetnju i nabasaš na rimske ruševine…
Nije izgledalo kao pogodan dan za šetnju – pogled kroz prozor naše hotelske sobe i moje mobilno 
sokoćalo su upozoravali na kišu u najavi. Neko bi se u toj situaciji priklonio toploj banjskoj vodi i svom onom tetošenju koje je mamilo samo sprat ispod, ali mene je zasvrbeo desni kažiprst – onaj za okidanje, pošto mi je na aparat bio montiran prime 50mm objektiv koji mi je Grba tako velikodušno pozajmio pre neki dan.
Sva sreća da je Sandra dovoljno luda kao i ja te kišu ne smatra preprekom za šetnju, pa smo se uskoro zaputili uzbrdo – ideja je bila da se nekako domognemo brda iznad Banje Koviljače. Posle sat vremena lutanja oko kuća na obronku brda shvatili smo da nema čak ni kozije stazice kojom bismo mogli nastaviti. Tu sam priznao poraz i isukao Google Maps ne bismo li iskopali neku alternativnu putanju. I tada sam u moru zelenila na mapi ugledao poziciju zanimljivog imena: Koviljkin grad.