Category: Koncepti

Beležimo ideje vredne pažnje, vremena i razmišljanja. Čak i kad su takve da nas pouke teraju na suprotnu stranu.

Једна од пре: капија 3

…и да су сви подрумски прозори били затарабљени, јер није баш пријатно да вам стално кроз прозор сијају фарови

Зар је могуће да има већ десет година? Ал’ ето, има.

Били смо код Шефа у посети, и имао сам возача. Нешто се нисам нашкљоцао успут, тј. јесам у одласку, ал’ у повратку нешто мало… а од овог јединог успелог пара снимака је чак испао и један аутокрп, но на левом снимку баш и нема шта да се види, опит је успео само технички. Зато само десни снимак, боље се види капија.

Ово је призор који угледате кад долазите из Кикинде и најзад морате да скренете. Лево за Београд, десно за Нови Сад. Тојест, може и право, ако ћете у двориште. Ове сам се куће нагледао, оних година између „ћале дао кола за вече, одвезао девојку и враћам се кући“ и „нема више да се пратимо, венчани смо“. Јер, јој, семафор.

има још

Jedanaesto dne roždestvo tvojego

Upravo se navršilo jedanaest godina postojanja Suštine pasijansa.

Za blog koji je počeo kao apoteoza dangube, prerastao u poligon za nadgornjavanje sa glupošću, evoluirao u stecište za samuraje Skoja, a zatim prešao u dekadentni tempo pukog bivstvovanja dok ne dostignemo deset godina i potom odlučimo šta ćemo, obeležavanje jedanaestog rođendana uopšte nije tako loša stvar.

Na sve strane. U svim pravcima. Srećan nam jedanaesti rođendan.

Ono jeste da smo češće ćutali kad je imalo nešto da se kaže nego što smo govorili kad je vlasno ćutati. U svoju ličnu odbranu mogu da kažem da sam makar znao kada je kojemu red i da sam znao šta bi trebalo učiniti čak i kad sam postupao drugačije.

Nastavite sa čitanjem… “Jedanaesto dne roždestvo tvojego”

Једна од пре: капија 1

види се да је ово прва фарба, нема нигде оних неравнина што остају кад претходна делимично сиђе

Да не буде да, сваки пут кад ми дође да напишем овакав чланак, прекопавам по свих 200.000 фотки што се досад накупило, одавно издвајам изложбени део у фасциклу звану егзибиција (ака изложба). И то је штогод разуђено, по местима, а за сам Зрењанин и по… не баш годинама, засад имам само три пододељка – XX век, па до 2017, па па 2018-2021. Прелиставајући то (а и рндалица ме подсетила), приметим да сам баш нешто често завиривао у капије и улазе. Јесте то некад давно била тема у клубу, има ту старих капија из XIX века, резбарених и барокних, ал’ ово је више моја потрага за атмосфером. Ајнфор је свемир за себе.

Идемо педагошки, од лакшег ка тежем, од тањег ка дебљем и од ситнијег ка крупнијем. Ово је ситно. Штавише, снимљено је, да простите, мобилним, тада већ добрих пет година старим. Не бих рекао да је ово случај руке Мандушића Вука, није ово нека страобална фотка. Ово је само благи увод.

има још

Nedelja je, 14. mart 2022.

Čorbuljak u našem kućnom žargonu ima tačno određeno značenje. To je čorba koja se zaprži u vodi u kojoj su se kuvali rezanci za nasuvo. Sa krompirom ili bez, nije bitno. Najprostije moguće jelo.

Čili sos nije obavezan. Tj nije za svakog obavezan, za mene jeste – 6 kapi po tanjiru. Ako nekog zanima šta je u ćasi, to je salata. Ko ni tako ne vidi, otkrivam tajnu: kompot. Od višanja, šljiva i krušaka.

Jedina mana čorbuljaka je što nikad, ama nikad ne dođe nedeljom na sto. Eh, običaji. Zato to ispravljam ovako.

Prijatan nedeljski ručak vam želimo.

Нису четворица, а нису ни браћа

Једини озбиљан проблем са мрз форматом, како међу собом зовемо ем пе три кодирање звука, је јачина. Нарочито снимци скинути са јућубета, илити цевке, умеју да буду око шест-седам децибела изнад нормале. Што ће сваки техничар на радију уредно да испегла, али кад сте сами себи ђ, односно дј, односно диџеј, уме да груне. Има и за то лека, скине се програмче за пеглање и потерате га преко целе своје фонотеке, као и преко сваког фајла који касније додате, и мирна Бачка. Проблем је што то чудо не чува датуме, оно ипак направи нову верзију фајла. Нема везе што је само уписало један троцифрен број у заглавље, то је нов фајл и има нов датум.

Тако за огроман део своје фонотеке више не знам кад је шта стигло. Још мање знам откуд ми. Остаје ми да се ослањам на своје памћење, које је већ у оној фази кад се не сећам кад сам нешто заборавио, а има ту и дежави амнезије, „као да сам ово већ два-три пута заборавио“. Толика прича само зарад тога да кажем да не знам откад су ми ови момци на плејлисти. Више од десет година сигурно, можда и петнаест.

Сећам се само да сам, у време кад су били нови, чуо да постоје, чуо можда и пар песама, и онда је прошло неколико деценија док то нисам чуо опет. Дакле, новости из прошлости. Ово је технички најбољи снимак што сам ископао на цевци, али ми се више свиђа извођење из 1994. јер сам слаб на оргуље… но, тај снимак је испрекидан, мало мало па фали неколико секунди, а штета.

Nastavite sa čitanjem… “Нису четворица, а нису ни браћа”

Једна од пре: црвени балон (5)

или балон није где хоћу да буде, или нема довољно контекста

Кад је госпоја предложила да опет одведемо клинке код комшије у рођендаоницу (шта ме гледате, то је одавно реч), само сам погледао на сат и климнуо главом. Довољно је рано, може. Јер откако имамо вирус који уме да гледа на сат, па овај после 20:00 не сме да прими невакцинисане на дечије рођендане, сви су испомерали те журке на поподне, тамо између 15 и 20 сати, где стигну да одрже и по два за један дан.

А у тој глави, којом сам климнуо, се угнездила нада. Од сваког таквог рођендана одлети неки балон под таваницу, и тамо остане. Надао сам се црвеном, за овде. И нуто чуда, из прве.

Није да сам баш знао да ће овог пута бити црвен балон, само сам се потајно надао.

Е сад, како то извести.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: црвени балон (5)”

Прави зимски

Некако сам знао кад да понесем фоткалицу, и то некако је било у праву.

У гимназији сам, иако тада непушач, редовно одлазио, зими, у веце са друштвом на њихову пуш паузу. То је била важна фаза мог интелектуалног воздизања, ту се расправљало ихај. Било је чак и да се закачимо око кључних питања, нпр да ли је краљица Гертруда дала Клаудију пре или тек након што је отровао краља Хамлета, те да ли се Офелија утопила зато што је била трудна (а због чега би, иначе), до те мере да смо заборављали првобитну намену вецеа.

Прозор је гледао на запад. Зими, неким чудом, овде уме да се задеси јаркоцрвен залазак. Овако нешто.

Е сад нешто о долажењу маце на вратанца, цице на колица и сличном.

има још

Годишњи од неколико дана 4.5

продаје парфеме чувене марке „пало с камиона“

Мало смо се прерачунали са временом, па уместо да тањир легне на сто тачно у подне, ми смо у 12:15 тек сели. Место смо уочили још претходног дана, са сокака се назире само некакав дрвени кров у дубини авлије, и под њим столови, колико се већ да видети кроз колски улаз. Добро, неко је удесио нешто страга, и боље тако, напољу си а ниси на улици.

Машта уме свашта. Замишљао сам нешто много веће, а ова „Мерак авлија“ има једва десет столова. Но, то мало је фино скоцкано, а преко травњака се види ложиште и ражањ. На правом смо месту.

Незгодно за фоткање, јер је светло оштро подељено – под кровом је прилично мрачно, напољу бљешти. Ово је скоро прегорело, ал’ сировина је то, да се извући. Могао сам можда да истерам и боље тонове напољу, ал’ бих онда изгубио две-три друге особине, боље овако. Госпоју сам сликао једном без блица једном са њим, наспрам исте ове позадине, није успело ниједно, никако да извучем да личи на нешто а да се и мени свиђа. Није до госпоје него је такво светло.

Чорба брзо стиже, стандардна кафанска, у глиненој посуди, одлично, таман леже на досадашњу шетњу. Поучени јучерашњим искуством, не наручујемо кило печења (овог пута прасећег), него 600г.

има још

Годишњи од неколико дана, 4.4

Ето још једне приче коју нема ко да исприча, а можда је већ и испричана

Трећег дана опет устанемо сумануто рано, и око осам и нешто кренемо у још једну шетњу, док још није врућина. Поучени јучерашњим искуством, кренемо улицама. Ту има мање узбрдо-низбрдо, а и некакав благ ветрић ћарлија, неће бити врућина.

Као што сам ономад приметио гледе Врњачке, зида се, није да се не зида, али с мером и укусом и да се стилски некако уклапа, и не руши се центар него се насеље шири. А има места. Чак ни оно што је одавно изидано није баш попуњено. А и зидари нису као некад, не направе свињац на двапут већој површини него што користе, него су постали нешто уредни. Крајња су времена дошла.

На тротоару испред овог нема чак ни шљунка. Ма, апотека. Оне две зграде са по десетак апартмана и студиоа или, како веле на огласним таблама, студиа (кам’ га ј, ј вам га), нису изузетак, таквих има на све стране. Испричао нам неко да је прошлог лета све то било попуњено, није било места нигде, јер је добар део оних који су хтели на море а због заразе нису могли, дошао овамо.

Nastavite sa čitanjem… “Годишњи од неколико дана, 4.4”

Šta je arhitekta hteo da kaže

Izgleda da je ponekad važnije da bude šokantno nego da je lepo u tradicionalnom smislu.

I zgrade mogu da budu himere.

Čudna zgrada na Trgu revolucije u Bukureštu [KLIKNI ZA VEĆU SLIKU]

Bukurešt, Rumunija, maj 2006.

Nije da nije, volim da vidim neku blesavu pojavu kad putujem, nema veze ako je van konteksta putovanja…

Nastavite sa čitanjem… “Šta je arhitekta hteo da kaže”