Category: Putovanja

Osvajamo svet korak po korak: beleške sa putešestvija

Годишњи од три дана, 3.5

нема соба… А за две ноћи? И даље нема. Како беше ишао онај босански виц са јогуртом…

Стижемо у бању негде таман у време за ручак. Купујем два картона за паркирање, што је лукав штос бањске општине, није нешто много и важи цео дан, само се треба мало распитати. Не верујем да дижу неке велике паре на томе. Дижу на онима који не знају, па не плате.

Ручамо у неком… нечем што није баш ресторан, тек је мало јаче од киоска, скоро као сајамска шатра, осим што има стреју. Једемо прави мензашки гулаш, није за похвалу ал’ није ни лош, пуни стомак и враћа расположење. А онда крећемо да нађемо смештај, све рачунајући да је крај сезоне а у бар 80% кућа има соба за издавање. Цврц, Милојка, препешачисмо добар круг око бање и ништа. Крај сезоне, власници углавном Београђани, већ позатварали и разишли се. На једном месту само као има, ал’ ме лик ошацовао и онако одокативно одвалио 7200 за ноћ. У једном већем хотелу нема соба… А за две ноћи? И даље нема. Како беше ишао онај босански виц са јогуртом…

Кафана је у облику лађе, чији је прамац на месту где се спајају два потока. Симпатично и доста доследно изведено, ето и та ограда од ужади. Само фали да келнери носе морнарско.

Успут негде чујемо да се у Лађи скупља та литерарна дружина, ти издавачи соба. Лађа, међутим, полупразна, крај сезоне, ал’ нас упуте на кафић Ин (није Inn, In је), тамо се као скупљају ови други. О томе који су први који други, ни речи.

Nastavite sa čitanjem… “Годишњи од три дана, 3.5”

Годишњи од три дана, 3.4

Овог пута рука сама иде куд треба, и приликом шкљоца и после у обради.

Пошто се диско тестера за тример, купљена у Чачку пре две године, иступила а оштрење не постоји, врхове од видије неће обновити, не пропуштам прилику. Налазимо згодан паркинг иза леђа неких зграда у центру. Већ се по графитима, те покушајима да се направи амбијент, види да је ово урбано и то не од јуче него од бар век-два урбања.

Или је била или је требало да буде кафана. Баш добар амбијент, ту бих сео да попијем кафу.

Налазимо онај дућан, и има опет диско тестеру, ал’ само једну. Ја бих две, ко зна да ли ћу опет кроз две године овуда, а то чудо нигде другде нисам видео, па… Седамо да попијемо кафу, нит је неки амбијент нит је кафа нешто, али дајемо времена човеку да скокне до магацина и донесе другу. Коров у башти нек се причува, обезбедио сам се до 2022.

Nastavite sa čitanjem… “Годишњи од три дана, 3.4”

Годишњи од три дана, 3.3

зграда некаквог завода за хидротерапију, пардон, “хидро блок-а” (а нисам имао кога да питам од чега је блок скраћеница) стоји закатанчена

Иако као знамо пут напамет, опет нас изненади та Овчарско-Кабларска клисура, наиђе некако одједном. Овог пута знамо да ћемо завршити у Врњачкој Бањи, па нам се ни не жури, те свраћамо до Овчар Бање, преко моста који као да је изашао из Твин Пикса. У самом месту има којекаквих путоказа, ал’ за пешаке и бициклисте. Терам насумице право и стижем до краја пута. Ту су неке препреке, шта ли. Могло би се даље пешке или брдским бициклом, иако се види да пута има и даље. Окрећем и одмах стајем, тачно наспрам овог мостића, кад је Твин Пикс нек је Твин Пикс.

Како беше онај графит у Хрватској, “што је Тито сазидао ви још не стижете да окречите”…

Овчар Бања има једну ипо улицу, отприлике, све остало је негде другде. Канда је стварно све намењено пешацима и бициклистима, има тих обележених стаза у свим правцима.

Nastavite sa čitanjem… “Годишњи од три дана, 3.3”

Годишњи од три дана, 3.2

крчма “Крчма”, дијагонално преко трга, улаз између посластичарнице и коцкарнице, или са стране из сокачета

Те се тако запутимо кроз сутон до Ужица. Није нарочито далеко али је пут брдски и не може брже него што може. Ужицу прилазимо преко Кадињаче, с леђа оном споменику. Некако је у том делу асфалт гори него са бајинобаштанске стране, ваљда што је стрмије или га разрију аутобуси са екскурзијама.

Ужице ноћу би требало да је фотографски рај – читав град је на наспрамним странама стрме котлине, такорећи у некаквом разуђеном левку. С мало бољом дугом цеви могло би се комшијама од преко завиривати кроз прозоре. Унапред трљам руке, само да нађем онај хотел на обали, тамо смо нешто застали кад смо ишли на ону екскурзију, беше ваљда шести основне, хмм…

Имао сам превише посла са вожњом, па сам канона препустио госпоји, знам да зна шта ради.

Последњи леп викенд у септембру, сви то осећају и у граду је кркљанац. Као и у већини српских вароши, корзо претвара центар у пешачку зону, а пошто сви хоће у град или кроз град, око те зоне кружи подоста возила. Саобраћај се преусмерава куд може, у околне улице, где напредује брзином рахитичног пужа. Путоказа, наравно, нема, рачуна се да данас свака шуша има гепеес, и то исправан. Кад смо трећи пут стигли на исто место, отворимо прозор и питамо пролазника где ту има хотел. Ево ми га иза леђа. Погледамо, бетонска ракета од туце и фртаљ спратова, ниједне упаљене сијалице. Па јел ради то? Па ради… често. Понекад.

Nastavite sa čitanjem… “Годишњи од три дана, 3.2”

Годишњи од три дана, 3.1

Важно је да се напредује (енгр. прави напредак), у бар неком правцу, смер да не спомињемо. Рекорд у овим кратким одморима смо већ поставили, онај с краја октобра 2017. је трајао целих пет сати, па се чак и тада ухватило нешто ваљаних фотака. Но, овог пута смо га проширили на чак четири дана. А имали смо и план. Тим поводом бих имао са шефом понеку да прозборим, јер ти планови, то нешто неће.

Кренули смо на Тару. Дрином. Да бисмо избегли и Београд и Бешку, прошли смо око Сурчина, чак до румске раскрснице, и тамо скренули на југ. Уредно прешли Саву, заобишли Шабац… и добрих пола сата касније смо још увек заобилазили тај Шабац. Није да је огроман, него обилазница испада прометнија од тих зрачних путева, а има краћа времена на семафорима. Но, до Лознице бар има друма, за разлику од оног из 2016. кад од Обреновца до Уба нема друма, само улице.

Лозницу сам некако препознао, по димњацима фантомске индустрије – нема дима, нема ватре. Ту се негде и излази на Дрину, и пејзаж почиње да личи на нешто. Туда сам прошао неколико пута као клинац, ћале возио фићу, на крову камара ствари, добро је ишао и 60 на сат. Није ни сад много брже, мада је пут много бољи него што памтим – али правији не може да буде, Дрина је то, крива за све. У оном другом Зворнику џамија огромна, натркечена да се боље види с ове стране него и са једног места са своје, нема лоше рекламе. Гранични прелаз на мосту нема довољно места за чекање, уска је ту долина, па се колоне протежу још десетак камиона уз и низ друм, ал’ изгледа да брзо иде, нико не шетка поред колоне.

Отприлике на време налазимо добро место за ручак.

Одлично место, партер ложа први ред. Ретко ручамо пред оваквим платном.

Кафана ко кафана, стандардни бајаги етно стил, све у дрвету али дрво машински обрађено, столови сви једнаки и под конац, но пастрмка добра, годи мало шетње до воде, да се проперу ноге. Стаза до тамо (види се у левом крају фотке) наткривена и зазелењена традиционалним српским воћем: кивијем. Примило се, лепо рађа овде, чак је и крупнији него оно док се увозило.

Nastavite sa čitanjem… “Годишњи од три дана, 3.1”

Једна од пре: шарени погледи на свет

Кад се човек да у туризам, углавном гледа да сними месне знаменитости, или бар типичне призоре којих нема другде – јер за који би онда андрак путовао зарад нечег чега има на сваком ћошку. Међутим, некад ми се деси да превалим коју стотину километара и шкљоцнем нешто баш тако свакидашње, јер не могу да одолим призору.

Познаваоци знаменитости ће већ препознати зграду

Не знам ког је квалитета роба, вероватно не бих издржао да нешто одатле носим преко очију дуже од једног поподнева. Не улива поверење. Али је шарено.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: шарени погледи на свет”

Једна од пре, тј. две-три: јубц

опире се стерилности и диктатури сивила данашње архитектуре

Зграду сам први пут уочио 2005, јер нисам хтео да дам таксисти 20 долара од аеродрома до бусодрома, него сачекао аутобус. Овај није ишао право тамо, него свратио на Нови Београд, па сам је онда први пут угледао, док је она црвена на металним елементима фасаде још била свежа. Сетио сам се свега што сам рекао на рачун америчког мањка архитектуре и како сам хвалио наше… годи понекад да се буде у праву.

Тадашњи урбанисти су се баш трудили да пробуде велику спаваоницу, па је тако у сремској равници никло нешто налик скраћеној верзији Страдуна, чак је и камење стигло да се углача.
Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре, тј. две-три: јубц”

Годишњи од три дана 2.6

кад узмем две кугле сладоледа нисам обавезан да поједем корнет ако ми се не свиђа

Пошто смо се помоћу гепееса успешно довукли до Сокобање, рачунали смо да ћемо се још успешније докопати аутопута. Међутим, узјогунио се. Прикаже почетни екран, али где год да га пипнем, он прикаже ситан ћилим, нешто као кад се старом телевизору раздеси вертикална фреквенција. Тачније, као кад катодни монитор картица потера да ради у неком режиму бржем него што овај може да поднесе. Дакле, саме штрафте и ни макац. Ето и кад нешто планираш, испадне пустоловина. Куда сад?

Сетимо се да смо код оног мостића видели раскрсницу са гомилом путоказа, па окренемо на ту страну. Сад видим да је требало на супротну страну, ал’ шта фали Књажевцу, већ смо били ту. А време таман душу дало за возикање, сунце огрејало, ваздух свеж, тојест свеже опран и окачен да се суши. Боје гракнуле, нарочито зелена.

Посебно сам стао ради једне фото сеансе, али нисам задовољан. Нисам навикао на ту природу, шта ли. Ова ми се једина свиђа, иако сам на другу страну ишкљоцао читав аутокрп од десетак снимака – тај ми се не свиђа.

Колико је око пута живописно и у бојама, толико је сам пут у педесет нијанси сиве, без прелива, више онако у виду набацаних некаквих квадрата и других занимљивих облика. А и то што ми замишљамо пут као равну површину није ни налик оном како тај пут замишља себе.

Ово је снимила госпоја, на мој наговор. Колико год да је живописно, некако ме више вукло да возим него да застајкујем сваки час.

У Потркање нисмо свраћали – нит смо најављени нит смо баш неки вински типови, а што се тиче вина, она би црно а ја бело. Добро да се око осталог слажемо.

Nastavite sa čitanjem… “Годишњи од три дана 2.6”

Годишњи од три дана 2.5

Влага у ваздуху је била толика да не да се пиво знојало, него је и водокотлић у вецеу био орошен тачно до висине воде у њему.

Те смо тако већ око 17:30 засели на исту ону терасу као и претходне вечери и навалили на зајечарско црно. Није да нисмо погледали и остала места, али… негде немају избор пива, него програм, дакле све од исте пиваре, и то зна се које две то раде. Негде је немогуће сести тако да се не виде екрани осим самог екрана а онда не може да се не чује, а играло се неко првенство. Негде је било вишка ликова у тренеркама, негде музика (наравно, погрешна). Овде сам успео да ни не приметим да има екрана, тако се наместили стубови.

Један клинац се упорно возикао неким шареним тротинетом… из два три шкљоца сам успео да ухватим шта сам хтео.

Мислио сам да ће ово бити шареније, тротинет је баш живописан, ал’ ето само толико.

Сунце је већ кренуло наниже, па сам тако ухватио и неколико квадрата кроз обилато друштво два-три стола даље, где је на крају можда било само четворо од првобитних осморо, јер је сваки час неко долазио неко одлазио. Мислио сам да су нека већа породица, била је ту и нека беба, кад оно опет неко фолклорно друштво, мислим Абрашевић (али одакле?). Залазеће сунце их је баш фино оцртало. Мало ми је рано да је залазак око 18:30 али… брда.

Ово је снимљено у некој паузи кад је неко троје отишло да доведе још неке, те је било и празних столица. Петнаест минута касније овај снимак не би могао да се згоди.

А онда, док смо вечерали (стандардна пица, нисмо је ни по чему упамтили), неко на небу се сетио да нисмо понели кишобран.

Nastavite sa čitanjem… “Годишњи од три дана 2.5”

Годишњи од три дана 2.4

пола воде сипали у трећу чашу, па онда на то пола вина, па воду из треће чаше опет преко друге половине вина

Пошто смо основну стазу већ једном прешли, почињем да примећујем ситнице. Шта сам оно спомињао од архитектонских праваца… а, да, балкански арт деко. Обично се одликује мањком ограда на терасама ради непосредног додира са природом. Овде, међутим, налазим праву заврзламу од противречности.

Овде је стара кућа са фасадом добила додатак у виду спрата без фасаде. Спрат има терасе од голог бетона али је зато ограда никлована.

Покушавајући да нађемо краћи пут до оног прасета, кренемо низ сокаче и стигнемо (кинеској) робној кући иза леђа.

Не знамо која нас је скулптура више ганула, наслагане кутије или постројено камење. Или би се то звало инсталације? Ипак нечем и служе.

Дирљива је неприкривена брига за термоизолацију: одмах се види да је дозидани део изолован, нема лажи, нема преваре. И не мора да изгледа, ово су леђа зграде, његово је да изолује. Ту негде смо успели и да прођемо и стигнемо куд смо наумили. Бар нисмо нашли ћорсокак.

Nastavite sa čitanjem… “Годишњи од три дана 2.4”