Category: Fotografija

Omiljeni hobi, a možda i nešto više od toga

Насумица 1978.2

рашта речи, кад је лакше урадити него објаснити

Па се тако и то апсолвирало, нешто касније и дипломирало, те није више било тих цимерских прича. У међувремену смо драга и ја кренули у авантуру звану развијање материјала у боји, и након пар ролни за пробу одмах кренули у експериментисање. Прво смо развили једну ролну слајдова, што је мало чудна прича (развије се али не исфиксира скроз него само у нечем што спере развијену емулзију, па се она неупотребљена емулзија осветли, па онда развијај то и фиксирај). То је испало, хм, скоро да личи на нешто, нисмо били задовољни.

А шта ако развијемо дијапозитив као негатив? Ајде да видимо.

Наравно да експеримент није ограничен на лабораторију, има ту још.

Разлика између негативске и (дија)позитивске траке је у тзв. масци, што је некакав розе филтер уграђен у саму пластику. То наводно олакшава подешавање беле кад се ради субтрактивним поступком (тј кад се умећу жути, цијан и магента филтери да се подеси боја светла према боји материјала и боји светла на снимку). Ми смо радили адитивним, тј осветљавали једном плаво, једном црвено и једном зелено, те нам та маска ничему не служи (а у ствари не капирам чему је и иначе служила, прича делује неубедљиво). Боје које смо овако добили су биле много боље него било којом од претходне три-четири варијанте.

Nastavite sa čitanjem… “Насумица 1978.2”

Насумица 1978.1

иако се у сценарију нигде не спомиње да Земља тог дана не кружи око Сунца, него око седам-осам звезданих тела

Како године пролазе, техника све боља а идеје… почињу да се понављају. Враћам се местима где сам већ фоткао. Понављам већ и угао… јер је ваљда био добар први пут или шта га ја знам, ово се не пропушта.

Јер сунчев зрак само тада пада под тим углом. Можда и сутрадан, а онда се већ промени поза. Земља некуд залута.

Био сам нешто ишао на таван, не сећам се за шта. И видео како овај зрак пада тачно где ми треба. Ово се не пропушта.

Nastavite sa čitanjem… “Насумица 1978.1”

Насумица 1977.1

Ево, на овој се све одлично види, чак и на преснимку, ма свака длака.

Након обилате седамдесетшесте, осека. Сустигли ме испити, собу смо (нови цимер и ја) налазили некако све даље од центра, и то се одразило и на производњу фотака. Све нека зајебанција, или снимци личне природе, а оно мало што сам урадио слајдова, чувена лабораторија у Скопљу је ваљда провукла кроз лањску чорбу.

Једва сам нашао ово.

Бу!

И преснимак се добро наместио (урађен пре добрих шест година), све је ту. Овакве фотке, са блицем под вилицу, сам правио сваких неколико година по једну, више не знам зашто. Ова је некако најјача од свих таквих.

Nastavite sa čitanjem… “Насумица 1977.1”

Насумица 1976.9

Ево најзад једна с мора. Ако је Хвар увек био пун Београђана а Пореч Новосађана (или тако нешто… знало се где се који окупљају), Зрењанинци су имали Макарску и Врсар. У Макарској нисам никад био, дакле:

Банатским речником, “се начомрдило ко да ће говна да пададу”. Није много промашило.

Ово сам прво преснимио Фуџиславом, па прескочио кад сам понављао Каноном, ал’ сам му се вратио кад је стигао скенер (и кад сам најзад провалио како се то ради). Нисам много муљао, само сам дигао мало крајеве светла – просветлио светло и затамнио тамно, да сузбијем недела Орвове лабораторије у Скопљу.

Добра страна рамица за слајдове са стаклима је што штити од нове прашине, и овај је, ето, изгурао четрдесетак година на пукој првобитној прашини, која је улетела међу стакла. И заварила се у површину, боље не може.

И ово је једно место ког више нема. Тј нису нестале зграде, није нестало ни оно нудистичко острво преко пута (можда су нестали нудисти – нисам проверавао тада, а ни сада), али овог путића нема а пола залива покрива марина. Фасаде на наспрамној обали се не виде од тенди и реклама.

Ето, окачих и једну с мора, и доста.

Једна од пре: најзад бешавна

Нисам једини фоткаџија на Суштини који се бавио аутокрпом, ал’ сам ваљда најистрајнији најдосаднији с тим. Јер ме сврби, никад не испадне баш онако како сам хтео.

Нешто ми се чинило да ми се почесто виде шавови и кад се у кадру ништа није померало, јер се померам ја, иза камере. Тј померам камеру лево десно, а требало би да је обрћем у месту. Што у ствари не би требало да је технички проблем, ама се треба спремити. Па, ево шта сам урадио (озбиљно препоручујем поглед на велику, боље изгледа).

Овог пута пролази мимо жирија уздигнута чела. Задовољан је жири, тј. ја.

Стандарди су данас поприлично опали. Наћи ћете кромпир који је позеленео, јер га држе изложеног на светлу, нису полагали онај хигијенски минимум где се учи да је соланин отрован. Наћи ћете скинуту рампу на пружном прелазу јер је укинуто радно место рампаџије. Наћи ћете свашта. Једна ствар се, ипак, опире ентропији: фотографски стативи се и даље праве како треба.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: најзад бешавна”

Насумица 1976.8

Требала би за то она машина што уклања неоштре пикселе, па да увећавамо.

После оне серије слајдова, ни сам не знам зашто, узмем неки Орво негатив. Колор негативе нисмо волели, јер нисмо имали опрему да развијамо колор папир, а и поприлично су нас поплашили с тим колико то кошта и како је тешко добити технички исправан отисак. О умјетничком дојму да ни не говоримо, за веће формате би требало узети кредит.

Ал’ ето, ваљда сам чуо да то неко ипак ради, а ја морам све да пробам. И зато негатив. Испало је да је тај негатив чекао целе две године да буде развијен, што је противно сваком упутству које приложе у кутијици, на бар шест језика (које сам волео да читам и упоређујем текстове, свашта сам научио). И то у развијачима од друге фирме, што су сви произвођачи строго забрањивали… у намери да нам продају и то. Ал’ нису продавали код нас…

Ово није игра типа “пронађи мачку” него “пронађи аутора, комада три а можда и више”.

Ово је снимљено у већ помињаној соби. Колико год да је замрачена, историја избија на све стране. Бели квадрат на левом зиду је био пројекционо платно. Зашто квадрат? Па због усправних слајдова. Напеналили смо дијапројектор на каљеву пећ, убацили усправан слајд, измерили колика је и где је слика, офарбали бело квадрат са страницом те дужине и готово.

Nastavite sa čitanjem… “Насумица 1976.8”

Насумица 1976.5, 6, 7

И онда смо дочекали и јуни, изглупирали се на испитима, и отишли на Рибарско острво

Ово је шпил посвећен мом једнократном цимеру, споменутом у 1976.1 – живели смо у тој кући тај један семестар, обојица фотоаматери, обојица на природним наукама, обојица бивши цимери истог колеге. Имао је и грамофон са целе две плоче – “Окретаљку” од Јеса, и “Загорели сендвич од виршле” Френка Запе. До априла сам их знао напамет. А онда му је пукла гума на бициклу. Спољна.

У дворишту је ладно могао бити дигнут споменик Грунфу, али смо закључили да је бицикл споменик по себи. Јер је ишао и даље.

После смо чак и снимали неки филмчић, који није одмакао даље од два-три кадра, у којима бајаги кувам Манцикино маче, звано Цинцика, и притом се злокобно церекам…

Nastavite sa čitanjem… “Насумица 1976.5, 6, 7”

Једна од прекјуче: снег!

Знам, тако сам (већ двапут) имао наслов “пролеће, бре!”, и уопште оригинално је ко шеста фотокопија. А ни техника није нека новост, снег под блицем је већ био.

Ово је само ситна варијанта, а што овако задихан улећем у студио и најављујем да за тренутак прекидамо серију насумица да бисмо објавили, то је… зато што ми је успело.

Како увек имамо око куће неко дрво које се ниско рачва и онда има скоро двоструко стабло. Ево и ова трешња, мада се не види одавде, треба из профила.

Јер, поигравајући се блицем, радио сам већ свашта. Окидао га на даљинац из разних углова, одбијао његову светлост о таваницу, зидове, завесе… а… е, гле, види снега!

Nastavite sa čitanjem… “Једна од прекјуче: снег!”

Насумица 1976.4

Зато, братијо, сваки шкљоц ваља урадити озбиљно, никад се не зна да ли ће моћи да се понови, највероватније неће.

Ова фотка је испала скоро неухватљива. Никад нисам био задовољан како је испала. Ни кад сам шкљоцнуо. Ни кад је стигла са развијања. Ни кад сам је преснимио први пут, ни други пут. Ни скенер није помогао. Ево, боље не може.

Можда сам то мало стресао кад сам шкљоцнуо? Онако тек тек…

Ово је први пут да ми се, на нечем озбиљнијем, десило да не могу да поновим снимак којим нисам задовољан. Јер је у међувремену дошло до догађања тзв. историје. Стварност је одбила да позира поново.

Nastavite sa čitanjem… “Насумица 1976.4”

Насумица 1976.3

А морао сам да пробам, да опалим ова два снимка док чекамо зелено, па како испадне

Раскрсница код савезне скупштине је испала некако битно место. Од ваљда једноцифреног броја казни што сам платио за ових 45 година возачког стажа, две сам платио тамо. Јер има нека своја правила о скретању. А ишли смо туда баш често, јер увек морамо преко панчевачког моста, а сва места куд идемо су или западно од града, или на сремској страни.

Десило се да је отац наследио нешто земље, с којом нисмо знали шта бисмо, 100км од куће, а сад још треба и порез… Но, прво фотка.

Е, онда су дућани имали излоге, па се шетња некако претварала у разгледање. Сад је ту некаква безлична стаклена скаламерија.

Да не бисмо плаћали тај порез, пронашао се штос: за нову шуму се не плаћа 20 година. Дакле, садимо шуму. За један викенд смо (ми и теткина породица) посадили око 2400 багремова, дан данас ми није јасно како. Ал’ дођемо некакви шампиони у младогоранству. Зелени, пре него што је то било кул.

Nastavite sa čitanjem… “Насумица 1976.3”