Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Najbolji pokazatelj smaka sveta
Danas se navršava šezdeset godina otkako je jedna avionska nesreća promenila kurs moderne muzike.
Žureći da stigne na odredište sledeće svirke i odmori se malo, Buddy Holly je te februarske večeri naručio avion četvorosed, da ga preveze iz jedne pripizdine u Ajovi na sledeće odredište logistički prilično jadno organizovane turneje po smrznutim državama američkog srednjeg zapada.
Taj let se nikad nije završio.
“Još od malena moja ambicija je bila da živim okružen muzikom. Nisam hteo da propustim ništa. Otuda nisam mogao da delujem samo na jednom planu. Volim da sviram, dirigujem, pevam, pišem pesme ne obazirući se na vrstu i muzički stil. I to radim čitav svoj život, u svakom trenutku, ozbiljno, iskreno i sa dubokom predanošću.”
Ovako je Michel Legrand opisivao svoju strast prema muzici i zbog toga je jasno da pripada društvu onih koje je teško klasifikovati. Stalno lutajući između džeza, klasične muzike, mjuzikla i easy listening pesama, ostavio je neizbrisiv trag u onome što mu je najbolje išlo – filmskoj muzici.
Muzički kredo mu je glasio: “Melodija je ljubavnica kojoj ću uvek biti veran.”
Nastavite sa čitanjem… “In memoriam: Michel Legrand (1932-2019)”
U tri dana, odoše Nicolas Roeg i Bernardo Bertolucci. Bertoluccija smo ispratili, a o Roegu ćemo malo opširnije. Napustio nas je u devedesetoj, prvom cvetu starosti, kad mu vreme nije… Ček, to je neki drugi film. Prvo, malo muzike… I još svašta nešto.
Njegove filmove ćete ili voleti ili će vam biti muka. Ja znam da nikad neću zaboraviti Čoveka koji je pao na zemlju, iako to nije najbolji Roegov film. Rušio je granice dozvoljenog i mogućeg u vreme kada je stvarao i utirao neke nove puteve. Jedinstvo prostora i vremena u njegovim filmovima ne postoji. Prospe pred vas slagalicu, ali vam ne dozvoljava da vidite kutiju. Probate, pa kako vam uspe. Ili vam je, jednostavno, posle izvesnog vremena, dosta svega. Sigurno vam nije svejedno. Nikad ne zaboravite: šezdesete, sedamdesete i osamdesete godine dvadesetog veka su bile vrlo zanimljive!
In memoriam: Bernardo Bertolucci (1941-2018)
Suština pasijansa se oprašta od velikog umetnika, čoveka koji je svojom vizijom udahnuo nešto svoje svetskoj kinematografiji i postao uzor.
Neki će ga pamtiti po mračnom ostvarenju “Poslednji tango u Parizu” (1972), drugi po veličanstvenom epskom fimu “20. vek” (1976). Ali, činjenica je da je Bertoluči svu raskoš svog genija pružio tek u vrhunskim produkcijama koje su se okrenule kulturama o kojima ne znamo ništa: u filmovima “Poslednji kineski car” (1987) i “Mali Buda” dostigao je pravo na besmrtnost.
Putuj na oblacima svog dela, Majstore. Pamtićemo te.
Svašta čovek nauči slušajući omiljeni radio na Internetu…
Kao što izvesno znate, Samuraji Suštine pasijansa vole da slušaju Radio Paradise. Šašavi Bill veli da njegov radio nije nekomercijalan, nego je antikomercijalan. To znači da u programu nema reklama, pa čak ni džingl-pokrivalica pesama koje emituje, nego se posle 4-5 numera Bill oglasi uživo ili kratkim snimkom, a ta pauza vrlo retko traje duže od 15 sekundi. Taj princip okrenutosti slušaocu ide dotle da čovek čak ne reklamira ni one andrmolje sa logotipom svog radija (majice, kape, šolje, podloge za miševe), nego otvoreno veli da jedini realni izvor prihoda njegovog partizanskog napora predstavljaju dobrovoljni prilozi slušalaca. To očigledno uspeva, jer razna idiotska tumačenja pokrivenosti ne idu u duhu vremena, pa su tantijeme koje Bill plaća od pre neku godinu višestruko veće, ali on je to uspeo da preživi.
A tek kad dođemo do repertoara, počinje ona prava jeza. Jer, kako drugačije da kažem: često imam utisak da tu muziku pušta neki moj dvojnik iz paralelnog svemira koji je uspeo o muzici da sazna za red veličine više nego ja.
Nastavite sa čitanjem… “Napuštajući Zemlju, ponesite RP i biće dovoljno”
Na šturu agencijsku vest da je preminuo Aznavour, samo sam se zaledio. Jer, on je bio poseban čovek, ne samo za mene. Na ovom mestu sam već jednom napisao: voleli mi šansone ili ne, ovom autorskom/pevačkom gigantu ne može se sporiti ono po čemu je najpoznatiji. To su neverovatan šarm i harizma, koju retko ko poseduje u tolikoj meri, kao i emotivno izvođenje koje nikoga ne ostavlja ravnodušnim.
Pustio sam kolekciju njegovih pesama i nasuo sebi jednu šljivovicu da popijem Maestru za dušu, kao što je red i običaj u ovim krajevima.
Nastavite sa čitanjem… “Ostade zgužvano u kariranom kafanskom stolnjaku”
In memoriam: Burt Reynolds 1936-2018
Sinoć je stigla vest da je Burt Reynolds podlegao dugogodišnjoj bolesti srca na nekoj klinici negde na Floridi. U to ime, prisećamo ga se muzikom iz izvesno najpopularnijeg filma u kojem je ostvario najznačajniju ulogu u karijeri: Smokey and the Bandit (1977).
Burt Reynolds beše jedan od svojeglavih momaka Holivuda. Štaviše: navodno je jednako čuven po ulogama koje je odbio kao i po onima koje je odigrao!
Jon Hiseman, vođa i bubnjar grupa Colosseum, Tempest i Colosseum II, da ne pominjemo mnoge druge koji izazivaju blagu jezu i strahopoštovanje, čovek koji je pomerio obrasce progresivne muzike tako što je spojio nespojivo i premostio ono što su pre njega svi tvrdili da se ne može premostiti, otišao je pre vremena na Neko Bolje Mesto, u ranim jutarnjim časovima 12. juna 2018. godine. Devet dana je nedostajalo da navrši 74 godine života. Do časa kada ga je kratka i žestoka bolest doslovno izbacila sa scene, jer turneja se tek zaletela, živeo je za muziku koju voli.
Danas ćete pročitati nekoliko reči u slavu velemajstora. Te reči su napisane na dve tastature: jedne u Kragujevcu i jedne u Kikindi, a napisala su ih dvojica prijatelja čije poštovanje prema muzičkom opusu Jona Hisemana traje već dugo i nepokolebljivo je.
Nastavite sa čitanjem… “In memoriam: Jon Hiseman (1944-2018)”
Dragi naši,
Danas globalno stupa na snagu Uredba o zaštiti privatnosti podataka, po kojoj svaka internet lokacija koja je u nekakvoj interakciji sa privatnim podacima korisnika u Evropskoj uniji, pa bila ta lokacija unutar EU ili ne, ima da izjavi to i to o tome i tome, kao fol, da bi se osigurala privatnost onih koji te podatke ostavljaju.
Tim povodom, Suština pasijansa ima da izjavi sledeće:
Nemamo mi nikakve vaše podatke osim onih koje ste sami o sebi ostavili i koji su već javno dostupni. Vaše imejl adrese, dakle jedini podaci o vama koje imamo, zaštićene su tačno onoliko koliko ste zamislili da bi to trebalo tako da bude kad ste ih upisivali u polja koja vas identifikuju kao autora komentara.
Nastavite sa čitanjem… “Kako prigrliti GDPR (ili: Gde si, da si…)”
Pisanje nekrologa nikako mi ne ide od ruke. Naročito kada su u pitanju muzičari koje volim da slušam, pa sam u ovom trenutku pomalo rezigniran, jer vest o smrti Mikea Harrisona gotovo da se nigde nije ni pojavila. A kamoli da je negde osvanuo prigodan tekst koji, po običaju, ide uz sve to.
A ako se još uvek niste setili ovoga sjajnog muzičara i pevača, odmah i to da razjasnimo.
Bio je jedan od ključnih ljudi kultne grupe Spooky Tooth.
Nastavite sa čitanjem… “In memoriam: Mike Harrison (1945-2018)”
