Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Šta slušamo ovih dana. Takođe, šta iskopavamo iz kamare fonograma…
Dragan Nikolić je bio veliki roker. Nije umeo da peva (i to je radio veličanstveno), a život kojim je živeo je bio čisti rock’n’roll. Zbog toga, njegov lik pripada ovoj rubrici bez trunke dileme. Opraštamo se od velikog lafa i na ovaj način, uz nezaboravnu temu iz “Nacionalne klase”, filma koji je prevazišao domen jedne priče i ostao kao trag celog jednog vremena kojeg više nema.
Bilo je to jedno veoma romantično vreme.
Pamtiće se.
Najpre, da budemo načisto: u prvobitnoj verziji, kompletan naslov ovog priloga je trebalo da glasi
Kako bajker pokušava da smota devojku koja je prepoznala posebnu vrednost u njegovom blistavo ispoliranom ljubimcu koji je platio doživotnim gubitkom duševnog mira, u interpretaciji ništa manjeg ludaka koji takođe prepoznaje posebne vrednosti, ali sa duševnim mirom nema problema
ali sam u poslednji mah odustao, jer bilo bi malo previše da dva takva naslova stoje na manjem rastojanju od mesec dana jedan od drugog. A obaška, imalo bi šta još da se kaže u naslovu. A nije ni bitno, nismo u postromantizmu, pa da prepričavamo ceo siže u naslovu.
Ovo je balada jednog minstrela (zalutalog u prelaz pogrešnih vekova spram posvećenosti kojom opčinjava svet) o jednom bludnom sinu koji ni ne sluti kakva mu je sudbina bila zapečaćena onog časa kada mu se dama prva obratila. A šta posle biva i kako ona najzad dospeva do toga da sama zajaši Crnu Munju, saznaćeš ako se malo potrudiš. Slušaj pažljivo i, ako treba, prati stihove koji su priloženi pri kraju teksta.
Ovu scenu bi dežurni rock guru Žikica Simić svrstao u centralnu ikonografiju rock’n’rolla: desperadosi i fatalne žene. Antagonisti koji postaju protagonisiti: ceo svet je naopačke, ali ne zbog ovog nesrećnog para. Svet je velik i zao, volja ljudi je slaba, a paroksizmi su snažni: tragedija je neizbežna.
Nastavite sa čitanjem… “Desperados, fatalna crvenokosa, Crna Munja i neobjašnjivo sviranje”
Kada si mlad i neiskusan muzičar, opijen iznenadnom slavom, svašta može da ti se desi jer nemaš vremena/strpljenja da čitaš stavke u ugovoru koje su ispisane sitnim slovima. A onda, u trenutku kada si na sedmom nebu opijen lovorikama, manguparija iz redova biznisa potegne baš te stavke.
Neke je to koštalo glave.
I tell you: love, sister, it’s just a kiss away
It’s just a kiss away
Ne pokušavam da se pravim pametan. Ne želim da ispadnem licemeran. Neću da tražim opravdanje. Ne vidim ništa što ne vide i drugi. I zato nemoj ovom pridavati nikakvo posebno značenje.
Stvar je vrlo jednostavna: boli me briga za Osmi mart. Jednostavno, nisam zainteresovan da jednom godišnje otaljavam formu u čije značenje nisam siguran. Radije ću svakog dana da te držim za ruku.
Vels je jedna od konstitutivnih država Ujedinjenog Kraljevstva, pa je poistovećivanje Engleske, što najčešće činimo, sa UK potpuno pogrešno. Ne smemo da zaboravimo ni Škotsku i Severnu Irsku. E, onda je UK kompletno.
A dokle će tako biti, to već ne bih znao da kažem. 🙂
U Velsu žive potomci starosedelaca britanskog ostrva, Kelta, i engleski im nije maternji jezik. O mom nepromišljenom odlasku u Vels već sam pisao, pa prelistajte tekst ponovo – nije potrebno da se ponavljam.
Lullabies, look in your eyes, run around the same old town.
Doesn’t mean that much to me to mean that much to you.
Naravno da o Neilu Youngu mogu da napišem toliko da čitate bar dva sata, pogotovo o ovom periodu na koji vam danas ukazujem. Ali, hajde da ovo danas bude jednostavno. Jer, ne bude li tako, oštetićemo utisak savršenstva koji je ovde očigledan.
Nastavite sa čitanjem… “Jednostavnost kao najvažnija osobina genijalnosti”
Ovu pesmu će dame da vrte. Arhetipska, o svim mogućim kombinacijama dobrih/loših momaka i devojaka. Tako da svako može da stvari fantaziju po sopstvenom nahođenju.
Ako se još uvek ima mašte. 
Почело је још 1958, позоришним комадом у Британији, у стилу тадашњег “кухињског реализма”. Две године касније, постављен на Бродвеју па су Амери додали ово као музичку пратњу. Већ 1961, истоимени филм (мада није сигурно да је ова песма у њему, Википедија се не изјашњава). Песма постаје истински популарна тек 1965, када је снима…
Ех, најбоље да тог извођача наведем како је најављен на неком хрватском медију (вероватно уз дозу зајебанције): “Тратинчица Алперт и мјед из Тихуане”. Што му дође пригодно, јер за данас имамо баш загребачке Роботе са том песмом.
Роботи су тада били само један од бендова који су свирали шта су стигли; било је много песама које су биле популарније од бендова, а нису се дале наћи на (увезеним) плочама, па су се бендови утркивали ко ће пре да скине ствар и одсвира је јавно. Још ако је угурају и на сингл, ето славе.
Jedan od najvećih blagoslova u mom društvenom životu je stalni kontakt sa dobrim ljudima koji o muzici znaju mnogo više nego ja, a spremni su da podele sa mnom sve što znaju (i imaju). Zahvaljujući njima, zahvatio sam duboko i stigao daleko. Zahvaljujući njima, naučio sam mesto nekim svojim bivšim muzičkim fetišima. Provalio sam veze između autora i izvođača, nalazio ključne igrače čijim praćenjem sam stizao dalje i još dalje…
E vidite, to su nezgodne stvari. Jer pomalo zaboli kad shvatite da je gitarista na čijoj ste muzici odrasli mnogo ograničeniji nego što legenda o njemu dopušta. Ili da je grupa u koju se kunete od četvrtog razreda osnovne škole flagrantno zakoračila u ćorsokak i nema više smisla da postoji. Ili da ne postoji razlog da više slušate neku muziku jer vam se u tom istom fahu otkrila ona koja je zaista vrh… Razumete obrazac: širenje vidika je bolan proces.
Pod pritiskom sve one muzike koju sam uneo u svoje iskustvo, do danas ostade malo one muzike na kojoj sam odrastao. Prosto, malo je te ranije muzike izdržalo moje sazrevanje. A prvi od svih Postojanih su oni koji su mi možda i ostali najdraži.
Za pedeset godina uspešne karijere, Graham Gouldman je napisao veliki broj hitova. Već mogu da naslutim da se mnogi čitaoci ovoga teksta češkaju po glavi pokušavajući da se sete ko je u pitanju. A sada ću da tvrdim još nešto – Gouldman je jedan od najboljih kompozitora popularne muzike koje je Britanija iznedrila u XX veku, jer je većina njegovih pesama – vanvremenska. Evo dobrog primera da potkrepim tvrdnju.
A ni malo istorije neće biti na odmet.
