Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Šta slušamo ovih dana. Takođe, šta iskopavamo iz kamare fonograma…
Mrzim vlagu, oduvek. Majka naše dece nikada to nije razumela, a nisam ni ja. Jednostavno, bilo mi je neprijatno, ma kako me ona uveravala da je šetnja po kiši i šljapkanje po toplim barama fenomenalna stvar. Niti sam uživao, niti ću da uživam u tome. 
Da li sam se oduvek bio nezgodno, čangrizavo čičište ili “šta-ti- ja-već-znam”, nemam pojma. Nekima sam i sada po volji. 
Preturanje po starim pesmaricama postalo je moderno među muzičarima. Mnogi su ih prelistavali poslednjih godina. Motivi su im različiti, a u svoj toj kakofoniji koja iz toga proizađe, retki su neki veći pomaci ili naročito uspešna “nova” tumačenja.
Poslednji koji me je smorio bio je Bob Dylan: posegao je u repertoar Franka Sinatre.
I can wait a long long time
Before I hear another love song
Naleteh slučajno na obradu pesme “Marian” od Sisters of Mercy, u izvođenju Nouvelle Vague. Uhhh, stresao sam se. Znam mnoge pesme koje zvuče bolje u obradi, ali ovo je daleko od tog slučaja.
Hot tears flow as she recounts
Her favorite worded token
Forgive me please for hurting so
Don’t go away heartbroken no
Vreme kada je “kiss and tell” bilo sramotno daleko je iza nas…
Krajem šezdesetih jugoslovenska popularna muzika i rock & roll su bili neraskidivo povezani . Rokeri su počeli da nastupaju na festivalima. Na tu pojavu ne gledam kao čistunac – bio je to ulazak “na mala vrata” u, do tada, rigidne medije kako bi se doprlo do šire publike.
Muzičari su se snalazili kako su znali i umeli, a Partija je žmurela na jedno oko.
Saudade je termin iz portugalskog i galicijskog za koji ne postoji direktan prevod na bilo koji drugi jezik.
Postoje čitave studije koje pokušavaju da objasne ovu reč. Po jednima ona opisuje emocionalno stanje nostalgične i ili melanholične sete za voljenom osobom. Po drugima, ne mora nužno biti reč o tuzi već je reč o kombinaciji emocija, iskustava, mesta ili događaja koji su nam u nekom momentu pričinili radost i koji u momentu “okidaju” osećanja čineći nas ponovo živim. Po nama… kada osetite saudade, znaćete.
Sarajevska pop škola je izraz koji se često pominjao u Jugoslaviji. Još od početka šezdesetih odnosi se na muziku koja je dolazila iz ovoga grada, a koja je imala specifični duh i šmek. Kakav? E, to je tek teško opisati – mora se proživeti.
Danas je, ionako, kasno. 
There once was a time
I should have known better then
Although you may try
It won’t come your way again
Beše jednom jedno vreme kada se muzika slušala. Nije nas bila interesovala ikonografija, broj pregleda spota na Cevki, nismo pretili samoubistvom kada je Sting izlazio iz The Police nasuprot hordi adolescentkinja povodom skorašnjeg Zaynovog odlaska iz 1D.
U staroj Jugi podrazumevalo se da kontinentalci leti idu na more. Za decu je to bio događaj koji se iščekivao cele godine, a često se ostajalo i po 3-4 nedelje. Što da se bije toliki put za manje kada se ide jednom godišnje. 
Za tu avanturu nisu se, kao danas, uzimali krediti, a roditelji se nisu mnogo brinuli oko finansija – po povratku čekala ih je nova plata pa se trošak nije ni osećao.
Bio je to letnji odmor u pravom smislu te reči.
Kako sam u par prethodnih priloga debelo zabrazdio u festivalsku muziku, vreme je da se vratimo na ono čime se sve vreme ovde bavimo. Jugoslovenski rock & roll nije bio ništa slabiji od onoga koji se svirao u svetu – u to ćemo se ubrzo uveriti. Razlika je bila samo u tome što on na domaćem terenu nije imao nikakvu infrastrukturu koja bi ga poduprla. Razlozi su bili čisto ideološke prirode – kada je Partija shvatila da mladim, urbanim ljudima treba malo oduška i odlučila da malo popusti dizgine, voz je već bio prošao.
Rock & roll prvoborci su već odrasli.