Category: Fonoteka

Sredinom osamdesetih, nekoj od pametnih glava na engleskoj televiziji je palo na pamet da malo zabavi svoju publiku. Kako sopstvenog rock & rolla imaju na pretek, odlučili su da dovuku iz Amerike legendarnog Carla Perkinsa. S obzirom na to da se njegova antologijska pesma “Blue Suede Shoes” uči u prvom razredu muzičke škole roka, učinilo im se zgodno da celu priču zabibere uglednim gostima sa Ostrva koji su, ionako, njegovi obožavaoci.

Nije moglo da omane.

Nastavite sa čitanjem… “Kakva sam ženska”

Ne volim ljude koji komplikuju život. To su uglavnom oni koji su na večitom ego tripu, pa mi je potrebno mnogo strpljenja & volje da bih se dobro osećao u njihovom društvu. Najčešće ništa ne pomaže jer nisam od onih koji vole da budu “publika”. A ne umem da držim jezik za zubima…

Što sam ih više posmatrao, bio sam sve ubeđeniji da iza njihove “genijalnosti”, koja se stalno i napadno demonstrira kroz neprekidno izmišljanje “rupe na saksiji”, stoji nesigurnost i sumnja u sopstvenu vrednost.

Neka se oni bave sobom, a ja ću da nastavim živim u “jednostavnosti”. Čini mi se da je zdravije.

Roddy Frame je muzičar sa kojim se često družim dobre tri decenije i malo toga bih imao da mu zamerim. Na neki način zajedno smo sazrevali, a ono što je nekada radio sa svojom grupom Aztec Camera me je oduševljavalo. Magija njegovog stvaralaštva bila je u jednostavnosti. Bilo da grupa žestoko praši ili me po koja balada miluje, činilo mi se da je sve na svom mestu – jasno i bez nepotrebnih komplikacija.

Početkom proteklog leta sam se dočepao Frameovog novog albuma Seven Dials (2014). Njegov urođeni dar da piše raskošne pesme i dalje je prisutan. Teme su svakodnevne, a komentari saopšteni lako razumljivim jezikom. U njegovim tekstovima nema poigravanja sa stilskim figurama kako bi reči dobile više na težini. Sve to je zapakovano u svedeni akustični zvuk koji nije napadan, a začinjen je sa mnogo detalja koji se otkrivaju stalnim slušanjem.

“Postcard” je priča o čežnji. Ženska polovina je otišla u San Francisco, “da razmisli i pronađe sebe”, a usamljeni muški primerak pati i priželjkuje da dobije razglednicu, po mogućstvu sa ljubavnom porukom.

Kako se završilo, nikada nećemo saznati.

Stara priča se ponavlja. Ako hoćeš komplikacije u životu – oženi se.

Ne znam kako je kod vas – meni je ovaj dan proleteo. Ma, kakav dan, cela nedelja. Nisam ni osetio. Da li je to zbog godine proizvodnje ili nečega drugog, neću da se time zamaram. Znam samo da mi se ni malo ne dopada – veći deo svog životnog puta već sam izvozio.

Onako, za sebe, tešim se da su se u doba moga rođenja pravili dobri modeli. Glava me još uvek dobro služi, ali motor polako počinje da trokira. Samo da se ne desi da moram da radim “generalku”.

Novi delovi nikada nisu kvalitetni kao “prva ugradnja“.

Kada misli krenu ovako da vrludaju, nema mi spasa. Moram da se dokusurim. Neko posegne čašom & flašom, neko za nekim drugim vidom izazivanja obamrlosti, a ja pustim Nicka Drakea.

Nastavite sa čitanjem… “Kada prođe dan”

I like the way you’re a little shy
I like the way you undress me and smile

Kada mi ovo kaže žena, i to kakva, srce mi se, trenutno, pretvori u froncle.

Kako posle ovakvog iskustva da se sastavim i vratim u normalu?

Nastavite sa čitanjem… “Slatke laži”

Woman never minds, pulls the shade and draws the blinds
She takes him in the darkness where the loneliest can feed
She gives him all she has to
And it’s no more than he needs

Postoje ljudi koje ne primećujemo na prvi pogled. Proći ćemo pored njih i neće nam skrenuti pažnju jer ne drže ispruženu ruku, ne izbacuju u dahu svoju tužnu priču. Možda zato što nije novac ono što traže, iako je to ono što im verovatno treba. To su ljudi koje bole uzroci, a ne posledice…

…a put koji je pređen između ta dva isuviše je veliki da bi im se moglo pomoći.

Puno je primera „klasične“ muzike koja se odomaćila među slušaocima koji je niti slušaju, niti mare za nju. Betovenova Klavirska sonata br. 14 u Cis molu, poznatija kao “Mesečeva”, je zgodan primer. Susrećemo je na neočekivanim mestima, od televizijskih reklama do crtanih filmova.

U nadahnutoj verziji velikog umetnika Vladimira Horowitza, čuvenog po svojoj emotivnoj svirci, to izgleda ovako.

Na Cevki ima puno verzija, uglavnom sa mnogo tehnike a (pre)malo duše, ali nije loše da se pregleda. Vodite računa da je reč o trećem stavu (Presto agitato), pa nađite verziju koja vam najviše odgovara.

Ako ste uporni, ubrzo ćete primetiti da se osnovne teme ili kompletna sonata provlače kroz razne žanrove muzike. Prvi stav kompozicije je kod nas iskoristio Kornelije Kovač kao osnovu za svoju pesmu “Sonata” (1969) koju je izvodila Korni grupa i to je zvučalo jako dobro.

A šta se dešava ako se izabere pogrešan žanr?

Nastavite sa čitanjem… “Mesečeva sonata”

Kako se bliži kraj meseca, vreme je da se plate dospeli računi. Imam sreću da mi je pošta na pljuckomet od stana, pa sam odavno naučio u koje je vreme najbolje obaviti ovu operaciju. Čekanje u beskonačnom redu počelo je da postaje sve zamornije.

Bacam brzi pogled na unutrašnjost pošte i konstatujem da na šalteru čeka dvoje ljudi. Biće brzo, pomislih.

Dok prilazim šalteru, mladi, nabildovani junoša kome ćaća mogu da budem, razdra se na mene:

– Gde si krenuo?
– Do šaltera, da platim račune…
– Vidiš li žutu crtu, stani iza nje, red mora da postoji…

Nastavite sa čitanjem… “Poštar”

Svi dobro znamo kako se Šef onomad proveo na koncertu Colosseuma. Kako nam đavo ne da mira, obojica se dadosmo u poteru za štampanim izdanjem biografije Jona Hisemana kako bismo na miru složili ono malo kockica koje su nam preostale. Ponekad mi se čini da živote članova ove grupe bolje poznajemo nego sopstvene. Ali internet, kao đavolska izmišljotina, mene odmah odvede na drugu stranu.

Još se kajem što sam, svojevremeno, odbio posao u policiji. Nisam znao da će mi forenzika ići od ruke.

Nastavite sa čitanjem… “Dodirni me”