Category: Fonoteka

Samo tri akorda… ali dovoljno za prašenje…

Ovu stvar sam prvi put čuo u filmu “Dve čađave dvocevke”, pre nekih petnaestak godina… i iako je na mene ostavila utisak svojom jednostavnošću, zaboravio sam na nju čim sam izgustirao album sa soundtrackom. Ponovo sam je čuo pre neko veče, u jednom drugom filmu – “CBGB”. Ono što je zanimljivo je da je, verovatno namerno, u oba slučaja primenjena identična filmska tehnika gde je kamera fiksirana za glavnu osobu u kadru, a cela scena se pomera njegovim kretanjem…

Nastavite sa čitanjem… “Hoću da budem tvoj džukac”

Nekih šetnji po pesku se još uvek sećam. Mada, sve teže. Davno je to bilo, još dok je najlepše more na svetu bilo naše i nismo se prebrojavali po nacionalnoj pripadnosti. Sada više ništa nije isto: tadašnje devojke su se pretvorile u nešto drugo, more je još uvek na istom mestu ali je postalo inozemstvo i više nisam siguran da sam tamo rado viđen gost.

Gde li je sada ona Greta iz Zagreba sa kojom sam tada hodao?

Ovo što napisah već preti da me povuče na sasvim pogrešan put, pa ćemo prošlost ostaviti po strani. Ionako više nije bitna.

Nastavite sa čitanjem… “Sećaš li se šetnje po pesku?”

When you’re asleep they may show you
Aerial views of the ground,
Freudian slumber empty of sound.

Pažljivi čitalac Suštine pasijansa koji vredno prati ovu rubriku može da se seti da je Steve Hackett jedan od omiljenih muzičara ovog mesta. Njegova muzika se proteže od mistične do očaravajuće, od romantične do energične, a uvek zahteva celog čoveka – ne može se to slušati onako usput, već uzvraća onoliko koliko pružiš: nikad manje, ponekad više. To nije muzika za decu i neiskusne, a pogotovo nije muzika za zabavu.

Hackett je relativno nedavno objavio retrospektivni materijal koji smo očekivali, hm, veoma duuuuuuuugo. Da zabiberimo ton, pa da nastavimo sa činjenicama koje vas vode dalje do te muzike.

Nastavite sa čitanjem… “Upleten – ili: zašto su retrospektive važne”

Ovo pisanje me očas baci u bedak. Čega god da se dotaknem & šta god da mi padne na um, traži od mene da prošvrljam netom; ne ide da faktografija bude traljavo odrađena. A kada tako krenem, odmah se susretnem sa nečijom krštenicom i klepim se po čelu. Al’ je mator/matora, pomislim u sebi, zaboravljajući da ću ujutru, čim stanem na noge lagane, u ogledalu da se susretnem sa još jednim takvim likom.

Sa muškarcima se nekako i izborim, ali nekadašnje ribetine nikako da prežalim. Neke, ma koliko da sam se trudio, nisam mogao ni da prepoznam. Bolje bi bilo da sam ih potpuno zaboravio.

A to teško ide, slike sačuvane u glavama imaju poguban uticaj na našu sposobnost zaboravljanja.

Nastavite sa čitanjem… “Hoćeš li da mi napišeš pesmu?”

Mirror in the bathroom
Please talk free
The door is locked
Just you and me

Pevač i gitarista sastava The Beat, Dave Wakeling, jednom je objasnio kako je nastala ova pesma: “Radio sam na građevini, bilo je zimsko jutro i nije mi se išlo na posao. Počeo sam da pričam sa svojim likom u ogledalu dok sam se brijao i razmišljao o tome kako se samoživost pretvara u narcizam, narcizam u izolaciju, a izolacija ponovo u samoživost, jer većina ljudi koji razgledaju izloge nedeljom zapravo samo proveravaju svoje odraze u staklu…”.

Nastavite sa čitanjem… “Ogledalce, ogledalce”

‘Cause we’ve ended now as lovers
Doesn’t mean that we each other can’t be friends
‘Cause we’ve ended now as lovers
Does our love for one another have to end

Huhhhh, vrlo škakljiva tema za koju ne mogu da se pohvalim da sam preterano stručan. Pa ako ste mislili da ću da prepričavam neku moju ljubavnu dogodovštinu, nema ništa od toga. Stručniji će se već sami javiti. Ako nađu za shodno. 

Ovu pesmu sam čuo mali milion puta za proteklih četrdesetak godina i nikada mi nije dosadila. Otkako ju je Jeff Beck snimio na svom epohalnom albumu Blow by Blow (1975), neprestano je prisutna u mom životu. Izgleda da je i Becku vežna jer je obavezan deo njegovog koncertnog repertoara.

Vremenom, ljudi su prestali da se sećaju kako zvuči original. I zaboravili na sjajnu pevačicu koja je i autor teksta.

Nastavite sa čitanjem… “Ljubavnici”

Toliko puta u životu zažalimo zbog stvari koje smo mogli uraditi drugačije, samo da nam je ova sadašnja pamet. Možda gore od toga su samo stvari koje vidimo da dolaze, znamo da će se desiti onako kako ne želimo, ali ne možemo ništa da uradimo povodom toga…

Znam da smo skoro imali All About Eve na repertoaru. No, dobre muzike nikad dosta…

I sit by the harbor
The sea calls to me
I hide in the water
But I need to breath

Lep dan danas, Mockingbird…

Ne znam kako na vas utiče ono što vidite čim promolite nos van kuće, meni se već smučilo. Toliko da odmah zavapim & počnem da zviždim “Let the Sunshine In“. Šta ću, to mi odmah padne na pamet, kao i gomila gluposti o kojima ne smem ni da pričam. Potreban mi je svet oko nas u bojama, ako može što pre, jer odmah mi je mnogo lakše.

Danas ne pomaže ni zviždanje, kiša uporno rominja, pa pokušavam da se pokrenem na gurku. Gledam muziku po folderu koji sam odavno napravio, već sam i zaboravio šta je u njemu, te se latim današnje pesme.

Kada je mrak, neka je mrak.

Dovoljno je napolju čudno da nam jedan čudak neće ni malo zasmetati.

Nastavite sa čitanjem… “Mrkli mrak”

Kroz celu našu istoriju ovde se vazda ratovalo, pa mu to dođe kao uobičajeno stanje svakih nekoliko desetina godina. Čak je i mene potkačilo, ni krivog, ni dužnog. Kao da ljudi ne znaju da iz toga ne može da proizađe ništa pametno, ali bolje da ne govorimo o tome.

Uprkos nesumnjivo bogatoj ratničkoj tradiciji, malo šta od te tematike se uglazbilo na ovim prostorima. A i ono što je napisano nije se baš odomaćilo u narodu. Ako, bolje je što je tako.

Kada naletim na pesme sa ratnom tematikom, obično ih preskačem. Šta o tome ima da se peva kada iza svake bitke ostane razaranje, nesreća & smrt, ma ko u njoj pobedio.

I ma koliko izbegavao takve pesme, ova mi postade jedna od omiljenih. Valjda se skockao dobar tekst i izvođački majstorluk na jednom mestu.

Nastavite sa čitanjem… “Ratna”

Poslednjih nekoliko meseci kroz moje ruke je prošla gomila novih albuma. Bilo je tu i zanimljivih stvari, svega nekoliko odličnih, a ostalih se skoro i ne sećam. Jedva pesmu, dve. Pa hvatam sebe kako se sve češće hvatam za staritete iz arhive nego za nešto novo.

Celi život čitam intervjue u kojima se mladi muzičari zaklinju u svoja (ne)dela i tupe nešto o svojoj kreativnosti i javnom angažmanu, ali iz njihovih pesama slabo mogu to da osetim. Već mi je dosadilo da na ovom mestu po ko zna koji put pišem o promašenim ljubavima & sličnim temama. Da li je moguće da je korporativna muzička industrija toliko pacifikovala mlade autore da o svetu u kome živimo ne smeju da progovore ni reč?

Meni se čini da jeste. Političke, ekonomske & socijalne teme danas skoro da niko od muzičara i ne pominje, a imalo bi se štošta napisati o tome.

Nastavite sa čitanjem… “Uragan”