Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Šta slušamo ovih dana. Takođe, šta iskopavamo iz kamare fonograma…
Mnogi me optužuju da sam jugonostalgičar. Ja im odgovaram da sam živeo u tri države, sada živim u četvrtoj, a da dupetom nisam mrdnuo iz rodnog grada. Valjda je ova poslednja, a kada odem na susret sa Tvorcem, biće mi svejedno. 
Srećom, na brdovitom Balkanu, ma koliko neki uporno bežali od njega, uvek su rasle neke čudne biljke.
Bilo je leto, osećao sam svaku kapljicu znoja koji se slivao niz moje telo i mutilo mi se pred očima. Da l’ od vrućine ili žudnje, ko će to sada znati. Moja draga S, sa nogama dugačkim dva metra i minjakom od dva decimetra, nehajno je izašla iz busa i bacila mi se u zagrljaj, držeći u ruci poveću kesu. Nežno me gricnula za uvce i prošaptala: Polako, pazi na ploče. 
Bolje da mi ništa nije rekla! Puta do kuće slabo se sećam. Jasno se sećam da sam sve vreme razmišljao šta je sa povećeg spiska koji sam joj dao pre puta završilo u kesi. A da vadim na ulici? Ne ide, bre. 
E, kada bi neke pesme mogle da pričaju priče, bile bi mnogo interesantnije od mojih. Ova bi pričala o mladosti a to je, priznaćete, mnogo lepše i uzbudljivije od sadašnjosti. Zaboravljena pesma iz zemlje koja više ne postoji.
“Mala soba” je satkana od većine reči koje i danas volim: mala soba, mi sami, gramofon, gore, dole, ona mirno puši… 
Odavno nisam naleteo na tako jednoglasne hvalospeve anglosaksonskih muzičkih kritičara koji su bili očarani pojavom nove face o kojoj će pisati. Iako sam poprilično skeptičan u takvim prilikama jer se obično diže marketinška prašina bez prave sadržine i kvaliteta, ovoga puta me nisu prešli.
Ovaj mladac (rođen 1988. godine) me je prvo naterao da nekoliko puta pažljivo preslušam ceo album, da bih na kraju konstatovao da sam i ja iznenađen i očaran njegovom muzičkom lepotom.
Njena svetlost preliva se u svim mogućim bojama. Izgleda čas ovako, čas onako, u zavisnosti od ugla iz koga je posmatrate. Spreda ili straga, odozdo ili odozgo, neuhvatljiva u svim svojim promenama i uvek prisutna kao večita tajna.
Postoji legendarna priča koja tvrdi da je Mick Jagger istetovirao brojku 1000 na bedrima još pre nego što su se šezdesete završile. Ja se pitam kada je sve to stig’o?
Zove Jefe de blog i strogim glasom opominje da pišem.
– Šta da pišem, ovih dana nemam neku inspiraciju
– Piši šta slušaš, jeb’o te patak… – dalje neću da ga citiram, nepristojno je. 
E, kada je tako, idemo, pa šta bude…
Jesam li vam već rekao da volim opičene bendove? Doduše, opičenost ne nosi nužno i kvalitet, pa su se moje uši naslušale svega i svačega. Ali oni koji prođu sito ostaju u mome srcu zauvek. E, ovaj bend je jedan od tih opičenijih, a izuzetnih.
Igra na oštrici žileta i doslednost u poštovanju pokretačke ideje po svaku cenu, makar ih progutao mrak večnosti i zaborav, zaslužuju moje poštovanje. A i vaše.
Ovo je Peacockov teren, ali šta ću: ne mogu da odolim. Neće mi on zameriti. Eh… Znam više nego što bih smeo da pričam.
Iza ovog zagonetnog naslova nalazi se jedan od najvećih pop-rock hitova ranih osamdesetih. Beše to vreme kad je radio još uvek imao ključni uticaj na ukus publike. Morali smo da se potrudimo da bismo saznali o dobroj muzici, ali je i onaj ko je stvarao muziku morao da se potrudi barem još toliko da bismo se našli na pola puta. Beše jedan duet koji je postigao više od (skoro) svih i koji je ostavio svetu sjajan repertoar. Jedan od dvojice iz tog dueta nije bio lenj da nas nedavno podseti na veliki hit.
Po mnogo kriterijuma istorijske prirode, južnjačka prangija, tzv. southern rock, najbolje je stecište ljubitelja kilometarskog drpanja gitara uz jaku ritmičku podlogu. A kad je o tom fahu reč, kako da preskočiš bend koji je stigao najdalje, koji ima milion kilometara iskustva za sobom. Hteo bih da skrenem pažnju na jednu važnu ploču kojoj je ovih dana četr’ banke.
I’m wheeeeeeeeels, I’m moving whels, moving wheels…
Ako je rock muzika ikada dostigla nivo složene kamerne strukture, onda se to desilo zahvaljujući Robertu Frippu i njegovim štićenicima u grupi King Crimson. Četrdeset šest godina uglednog imena, razne inkarnacije, plejada prvoklasnih muzičara u sastavima i – muzika koju morate da čitate između redova, jer inače nema smisla da je slušate. Ali, kad provalite, onda shvatite koliko je to sladak zalogaj. Da pokušamo.
Nastavite sa čitanjem… “Nil i Džek i ja (i još hiljadu nas)”