Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Šta slušamo ovih dana. Takođe, šta iskopavamo iz kamare fonograma…
Na ovu pesmu sam naleteo sasvim slučajno, pre desetak godina, listajući jednu kompilaciju koja je pristigla uz primerak časopisa Mojo.
Misteriju za mene nije predstavljao svedeni i jednostavni tekst pesme, već izvanredna atmosfera koju stvara oko sebe. Magija jednostavnosti u pristupu aranžmanu, anđeoski prateći vokali, prostor iz koga kulja gomila neobičnih zvukova…
Savršena muzika ne bira ni mesto ni vreme kada nastaje, ali ima jednu divnu osobinu. Traje večno!
Danas je 63. rođendan Stevieja Wondera, jednog od autentičnih genija popularne muzike. Sadržajnost materijala koji je taj čovek ostavio svetu teško da bi mogla da se uporedi sa bilo čijim opusom. Jer, čak i kada bismo ma koji album iz njegove karijere nazvali slabim, uz takvu kvalifikaciju bi uvek morala da stoji i opaska “…u odnosu na druge njegove albume”. Jer to je tako: Stevie Wonder je jedan od onih koje je neumesno porediti sa drugima.
Za mene je posebno fascinantno to što Stevie Wonder nikad nije štedeo svoje resurse: davao je svoj maksimum u svakom trenutku. A jedna epizoda je povezana sa mojim prvim upoznavanjem sa njegovom fonografijom, kada je taj maksimum uzeo i opipljiv oblik.
Kao kada bi se na jednom mestu okupili Bah, Mocart, Betoven, Čajkovski i Rahmanjinov, a da to nije Jagodina.
Pošto je Grba juče Orbisonom zatvorio krug nekolicine velikih majstora, red je da obratimo pažnju i na njihov zajednički rad.
Danas slušamo jednu od najboljih prangijaških numera u istoriji rock’n’rolla i prisećamo se njenog autora i izvođača. “Oh, Pretty Woman” je klasik iz 1964. i treći veliki hit fantastičnog Roya Orbinsona. Tih divnih, naivnih šezdesetih godina, svet muzike je građen ovakvim elementima.
A ako vam se učinilo da ste videli…. Ne, nije vam se učinilo. Objasniću.
Era Interneta, svet je na dlanu? Nije nego… tek kada se susretnete sa ovakvim likovima, zinete jako i vilica vam ostane dugo otvorena.
Pa, ko je čovek koji pravi ovakve, savršene pesme?
Odavno nismo imali malo britpopa.
Live verzija, sa gostovanja na BBC-ju 1997. godine.
Uvek sam imao nos da namirišem prave stvari u muzici. Valjda se čovek rodi sa tim talentom. A da ne živim u ovoj nesrećnoj zemlji sigurno bih bio u nekom od A&R odeljenja nekog muzičkog izdavača. Kao svoj na svome.
Sunac mu njojzin, obradili smo do sada većinu ekipe iz Travelling Wilburys, a zaboravismo ovog baju…
Na pomen Georgea Harrisona većina se seti Bitlsa, i najverovatnije bi kao omaž postavili “While My Guitar Gently Weeps“. No, mene na njega ipak najviše asocira ova pesma.
Na pitanje iz naslova očekujem smrknuta lica. Termin “klasika” je višeznačan, a obično asocira na frakove, frikove, uštogljenost, akademske muzičare, orkestarsku muziku… Nešto strano širokoj publici.
Ovo je klasična muzika!