Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Šta slušamo ovih dana. Takođe, šta iskopavamo iz kamare fonograma…
Počelo je sasvim slučajno: pišući pesme u srednjoj školi za devojčice koje su ga privlačile, shvatio je da mnogo lakše dopire do njihovih srca. U tom trenutku nije ni slutio da će postati jedan od najtiražnijih autora svih vremena.
Onomad sam naleteo na neke zanimljive statističke podatke o broju prodatih nosača zvuka na najvećem svetskom tržištu. Ako je verovati izvorima, najtiražnija je i dalje Barbara Streisand sa skoro 150 miliona, za njom malo kaska Elton John, a na trećem mestu je, nikada nećete pogoditi… Neil Diamond sa oko 135 miliona.
Naši miljenici, rokeri, i to oni najveći, nisu dobacili ni upola toliko tokom bogatih, dugogodišnjih karijera.
Dva istinski velika muzičara koji su, svako za sebe, posebna kategorija, udružili su snage na sceni. Jasno, mora da leti perje.
John Hiatt je, svakako, jedan od najboljih songwritera svoje generacije. Iako je njegov talenat vrlo rano prepoznat u Nešvilu, sudeći po tome da je bio tražen autor čije su pesme izvodile vrhunske country zvezde, na početku karijere, kao solista, neslavno je propao. Ako je za utehu, u takvom okruženju je razvio izuzetno sviračko umeće, a za neuspeh nije on kriv. Kada se slušaju njegovi rani albumi evidentno je da su puni dobrih pesama. Pre bih rekao da diskografske kuće nisu znale kako da ga reklamiraju, jer on je znao da svira sve.
Kritika ga je od početka podržavala, bilo je potrebno da ga prepozna i publika.
Uz svu dobru volju i još bolju muziku kojom se okružujemo, ponekad je teško održati tempo pisanja koji smo na ovim stranicama sebi dobrovoljno nametnuli. Prosto, ideje se ponekad zavuku u budžake i nikako da izađu odande. Tada pribegavamo raznim alternativnim tehnikama. Evo, mene uvek dobro pokreću provokacije.
“Već sat vremena se motam po radio-stanicama u pokušaju da dobijem ideju za nešto vredno pisanja”, piše mi Zoća Peacock pre nekoliko dana, “i ništa još… Sad poče Calexico. Pa jebaga, ne možemo non stop o njima!…”
Zoćo brate, nije trebalo to da kažeš. Calexico nije samo varošica u vukojebini na granici između Arizone i Meksika, nije samo duet dva ludaka i nije samo muzika. Calexico je i paradigma putovanja na mesta na koja se ne može stići tako lako. Za mene, barem.
Taj deo priče je jednostavan.
Manje poznate faze rada autora/grupa smo često spremni da potcenjujemo pod pritiskom okorelih obožavalaca koji stalno žele da čuju “staru, dobru pesmu”. Tako nam promaknu neke nove koje, ipak, prežive.
O opusu grupe The Who i njihovom značaju za istoriju rock & rolla suvišno je trošiti reči. Pete Townshend je, svakako, jedan od najvećih autora svih vremena, pa njegove solističke radove treba uvek držati na oku. Ma koje teme da se latio, uvek smo kao publika dobijali obilnu porciju bespoštedne muzike. A beše i mnogo razloga da se češkamo po glavi pokušavajući da shvatimo šta nam poručuje.
E, to su pravi influenseri, a ne ovi današnji koji sami sebe tako nazivaju.
Nastavite sa čitanjem… “I najvećima se desi da se pogube u životu”
Svašta sam mogao da očekujem, pa baš zato više ne očekujem ništa kad pristupam muzici tog čoveka. Ali da će lagano parabolični tekst jedne pesme i njen dobro osmišljen video toliko duboko uticati na moje mišljenje o jednom muzičkom delu, verujte mi da prevazilazi i moje najluđe pretpostavke.
Ne znam odakle da počnem ovu priču i zato je najbolje da vam najpre pružim trivijalnu informaciju i da vas prepustim muzici. A onda ću lagano dalje.
Dakle, poslednjeg petka u aprilu 2019, Alan Parsons je objavio novi album The Secret. Peti po redu u Parsonsovoj solo karijeri, album se pojavljuje posle pauze od petnaest godina.
To bi bilo ono trivijalno. Sad sledi onaj teži deo.
Ako je Lyle Lovett uspeo da zavede “Zgodnu ženu”, siguran sam da će i vas.
Za proteklih osam godina, koliko postoji ovaj blog, Lylea Lovetta smo pomenuli samo četiri puta. Prosto sam se našao zatečen tom činjenicom dok sam proveravao da nisam nešto već napisao o današnjoj pesmi. Racionalnog objašnjenja nema – ovaj fenomenalni muzičar i zanimljiv čovek pripada grupi autora koje, barem Grba i ja, odavno cenimo, poštujemo i volimo da slušamo pa, umesto da smo već kod desetog priloga vezanih za Lovettove sjajne pesme, sad moram da krenem ispočetka.
Sram me bilo. 
Ne možete reći da vas niko nije upozorio na ishod tzv. razvoja civilizacije. Istina, niko ne može ni da vas krivi što ta upozorenja niste prepoznali.
Kada čitate naše pričice koje ovde objavljujemo, verovatno stičete pogrešan utisak da smo u toku sa svim dešavanjima u muzici, albumi nam stižu sa svih strana, a mi samo sednemo, preslušamo ih i o onome što smatramo vrednim napišemo tekst. Kao i sa svim ostalim stvarima i opjavama u današnje vreme, zatrpani smo hiperprodukcijom, a mnogo dragocenog vremena gubimo da odvojimo žito od kukolja… Jer, kao što znate, niko od nas ne živi od puštanja muzike ili pisanja o njoj.
Vreme, očigledno, brže prolazi no što možemo da ga sustignemo.
Ma, znam koji je broj ova Bramsova, nego ne znam tačno po koji put provodim dane na tri sata vožnje severno od svog doma.
A đavo će ga znati: prebrojavao sam i prisećao se, tražio dokaze po foto-arhivama i po sećanju iz vremena kad fotoaparat nisam koristio, možda sam se zabrojao zbog onih uzgrednih prolazaka kroz grad na dva-tri sata, na kraju dođoh do zaključka da smo u Budimpešti proveli ukupno nešto preko četrdeset noćenja.
A šta mogu kad sam se u taj grad zatelebao do balčaka.
Jedna od najlepših pesama psihodelične ere prepevana je na srpski od strane velikog majstora reči. Tim stihovima posvećujemo današnji prilog.
Postao sam alergičan na svakoga ko mi pomene digitalizaciju. Naročito od kada je ušla u govor političara koji lupetaju svašta na ovu temu ubeđujući nas da će njome svi problemi da se reše. Ne sporim neke od prednosti koje nam informacione tehnologije donose. No, iz iskustva znam da će biti više muke i problema. O promenama navika da ne govorim – pun mi je računar muzike u koju se ne udubljujem kao nekada, a knjige u elektronskom obliku, koje verovatno nikada neću stići da pročitam i ne pokušavam da evidentiram. Za njima posežem jedino kad moram, a skrolovanje po ekranu mi ne pričinjava nikakvo zadovoljstvo.
Od onih sam koji vole miris papira, štamparske boje i da liznu prst pre no što pređu na sledeću stranicu.
Sasvim slučajno, došao sam do zanimljivog otkrića na mestu na kojem sam to najmanje očekivao.
U vreme kad su televizori bili retki, kada nije bilo kablovske, bezbroj kanala i non-stop emitovanja programa, prenosi međunarodnih festivala poput San Rema i Pesme Evrovizije su bili događaji koji se nisu propuštali. Prilike da vidimo glamurozni svet o kome smo sanjali. SFRJ je na Pesmi Evrovizije učestvovala još od 1961. godine, a već naredne smo mogli da se pohvalimo velikim uspehom – Lola Novaković je zauzela četvrto mesto.
Nekoliko decenija kasnije se i pobeđivalo.
