Category: Fonoteka

Prva polovina sedamdesetih je bila čarobna za ljubitelje gitarskog zvuka. Svi oni koji su imali da kažu štogod pametno svirajući gitaru mogli su da prođu. A oni koji su stvarali poseban kvalitet aftamacki su išli na vrh. Jedan od takvih je bio Peter Frampton. Njegovi rani albumi, prosto rečeno, predstavljaju remek-dela. A živi album Frampton Comes Alive! (1976) jedna je od najboljih živih ploča rock muzike uopšte. Ključna numera sa tog albuma je “Do You Feel Like We Do“; izvedba koju ovde donosim nije ista (ova je za četiri minuta kraća), ali će vam biti dovoljna da ukapirate šta se tu dešavalo.

Nastavite sa čitanjem… “Osećate li se kao mi?”

Danas slušamo jednu od najvrednijih middle of the road country-rock balada ranih sedamdesetih. Bob Seger je bio uspešan hitmaker tih godina, a autobiografska ispovest o miljama na drumu je pretvorena u ovu besprekornu pesmu.

Može o pesmi da se priča mnogo, ali većina važnih stvari je već pomenuta na Vikipediji, pa vašoj pažnji preporučujem to štivo.

A verziju od Metallice ću da vam prepustim obaška. Nisam je se ni setio kad sam krenuo da kačim ovu pesmu. Naaah…

Sledećih nekoliko dana, bavićemo se nekim dragim melodijama iz sedamdesetih.

Koliko volim Steely Dan, to znaju svi moji prijatelji. A kako mi je upravo palo na pamet da bi naslov i tekst ove pesme mogli da se apliciraju kao ilustracija u današnji politički život Srbije, to mi uopšte nije jasno.

Evo, pa čitaj. Eh, Geršvine, Geršvine…

Nastavite sa čitanjem… “Aj’ ponovo”

Nisam obožavalac, niti se bavim žanrom – za heavy metal, na Suštini pasijansa je zadužen Miloš, čiji izveštaj sa sinoćnjeg koncerta Metallice ste verovatno već pročitali. Međutim, ja nisam ni ostrašćeni navijač koji pljuje po onome što nije njegova mentalna prćija. Trideset pet godina intenzivnog slušanja muzike me je naučilo da stvari postavljam na svoje mesto onako kako zaslužuju. Metallica zaslužuje barem pažnju i uvažavanje – ne manje od toga.

Danas slušamo jednu od klasičnih bajki kakve Metallica ima običaj da priča.

Jugo u tom spotu je prosti bonus koji čini prilog istoriji automobilske industrije. Ako ste ikad proveli duže od 60 sekundi na zadnjem sedištu Juga po sunčanom danu, onda izvesno znate o čemu pričam.

Samo nam milost može pomoći, mada nema milosti za one koji žele da i dalje dangube politikom. Danas slušamo čudnu i fenomenalnu numeru “Mercy’s Hand” koju je Eric Burdon snimio da zatvori svoj živi album “Athens Traffice Live“; naime, on ima manir da svoje žive albume poklopi nekim iznenađenjem poput ovog.

Čudna, čudna stvar. Dobro spakovana i maestralno izvedena. Sve sa električnom violinom koja kao da je iz pakla doneta… Vašoj pažnji preporučujem ceo ovaj album. Meni mnogo znači jer me podseća na onaj furiozni koncert u Domu sindikata 2006. godine…

Danas slušamo jednu obradu koja je izvedena u čast Adama Yaucha, nedavno preminulog basiste grupe Beastie Boys. Ova pesma je izvedena u petak, 4. maja ove godine, na koncertu grupe Coldplay na pozornici arene Hollywood Bowl.

Fantastična verzija! Ovo nas podseća: odlika velikih pesama je ta da je moguće napraviti obrade u hiljadu stilova, a one će i dalje ostati remek-delo.

Numera koju biram za danas popodne je veoma primerena današnjem danu.

Ako ne verujete, proverite.

Nastavite sa čitanjem… “Kad fazani lete”

Subota, ergo lezilebovanje, ergo daj neku prikladnu muzičku zavesu… Ova pesma ima veoma posebno mesto u mom muzičkom odrastanju. Koliko sam novca potrošio na džuboks u jednom lunaparku puštajući “Dreadlock Holiday“, đavo će ga znati; možda sam mogao da kupim gramofon da sam štedeo…

Najsmešnije: ovo je samo pola originalne grupe 10cc – kad su se rasturili posle petog albuma, Gouldman i Stewart su ostali da čuvaju stari brend, dok su Godley i Creme kreirali nešto… Nešto isto. Nikad mi neće biti jasno zašto nisu prevazišli svoju sujetu. Mogli su da budu još veći, samo da su prepoznali da nije najvažnije ko je glavni. Pozabavićemo se tim pitanjem uskoro.

Za danas opet biram nešto iz veoma lične liste favorita: Songs from the Wood je bio prvi album grupe Jethro Tull koji sam čuo u celosti, u vreme kad je bio tek izašao. Ljubav koja se tada rodila nije manja ni danas, 35 godina kasnije.

Romantično vreme perfektne muzike, u ono praistorijsko doba kada se muzika stvarala, a ne proizvodila.

Problem sa Richardom Thompsonom je u tome što je on zapravo dobar momak, opak dasa i neverovatan muzičar. Veoma vešto upošljava sopstveni jedinstveni stil sviranja gitare sa izuzetnim darom komponovanja muzike. Danas slušamo jedan od njegovih relativno novih radova.

Na prvo uvo, prilični šalalačak, zar ne? A sad poslušajte ponovo te fraze.