Category: Fonoteka

Šta slušamo ovih dana. Takođe, šta iskopavamo iz kamare fonograma…

Ostao sam bez inspiracije

Nije mu se dalo.

Još od početka XX veka deo New Yorka koji se zove Greenwich Village bio je stecište boema i neobičnih ljudi. Tokom šezdesetih postaće sinonim za mesto u kome žive, rade i okupljaju se osobe sklone alternativnoj kulturi. Tamo je sve vrvilo od novih ideja –umetničkih i političkih. Mladi momci i devojke sa akustičnim gitarama u rukama nisu birali mesto sa koga će pevati svoje stihove. Ako to nije bilo u nekom od brojnih malih klubova, nisu se libili da izađu na ulicu. Sasvim očekivano, iz tako jake folk scene koja se formirala iznikli su neki od najvećih songwritera koji su obeležili protekle decenije, poput Boba Dylana.

No, danas nećemo o njemu.

Nastavite sa čitanjem… “Ostao sam bez inspiracije”

Доставна служба Жива

Међу музиком коју сам однео у поткровље, да је најзад чујем како треба (јер је тамо озвучење а доле је галама) нашао се и овај инструментал… који ме на треће слушање засврбео па сам најзад погледао ко то свира. Аха, види види…

“Брзо сребро” је како англофони домороци понекад зову живу. Има и код нас шашавих назива, још увек например. Тј “још” + “увек”, као да смо рекли “више вазда”, јесте подједнако блесаво па нам ништа не фали, навикли смо.

Овај снимак (у ствари студијска верзија, њу сам слушао) ми је запао за уво јер није претежно гитарски. Јесте да је то задружна ствар, сви заједно то раде, ама клавир је најживљи и носи највише. Што је реткост код оваквих ствари, и штавише ни у том делу није то неки бесконачни клавирски соло, него онако клавирски коловођа, гледа да води коло тако да сви могу да играју а да им се ноге не заплићу.

Nastavite sa čitanjem… “Доставна служба Жива”

Jesi li videla zvezde noćas?

Kako uteći od trenutne globalne pošasti? Recept za to je jednostavan – ukrcati se na svemirski brod sa veselim društvom.

Iako su za sobom imali četiri komercijalno uspešna albuma u drugoj polovini šezdesetih, Jefferson Airplane su u novu deceniju ušli sa gomilom problema. Varnice između članova grupe su počele da sevaju već početkom 1970. godine i niko nije mogao da predvidi kako će sve da se rasplete na kraju.

Kao i u svakom dobrom krimiću.

Nastavite sa čitanjem… “Jesi li videla zvezde noćas?”

Ponovo ću te izgubiti

Karlu Bonoff nisu proslavili njeni albumi, već njene pesme u izvođenju poznatih muzičara.

Borba sa tekućom pandemijom nije usmerena samo na virus. Ma šta radili u životu, uzdržavanje od kontakata, polako ali sigurno, menja i naše navike. Sveli smo kontakte na minimum, nema više mnogo skitanja, a sedenje u kafani sa istomišljenicima postaje sanak pusti. Čak su se i komšije distancirale – onaj dobar jutarnji običaj zvani “slatko, kafica i rakijica” koji se, barem vikendom, često izvodio, preti da potpuno nestane.

Svako od nas pokušava da neprirodni život koji se svodi na bivstvovanje u četiri zida nekako amortizuje.

Nastavite sa čitanjem… “Ponovo ću te izgubiti”

Na brzaka, dok ga nema

Stvari koje se rade iz nužde najčešće se neslavno završavaju. No, ima izuzetaka.

Peter Meaden bi bio samo jedan od mnogobrojnih likova koji su se muvali po Londonu da mu nije pošlo za rukom da kao tinejdžer postane faca među Modovima u prvoj polovini šezdesetih. Danas bi za njega rekli da je bio influenser. Nama je interesantan kao čovek koji je progurao grupu The Who kao njen prvi menadžer i omogućio im da naprave i izdaju prve snimke. Iz nekih razloga njihova saradnja je prekinuta, a o poslovima grupe počeo je da brine dvojac Kit Lambert/Chris Stamp, filmaši koji su bili u potrazi za neafirmisanom grupom o kojoj bi, eventualno, nešto snimili.

Znamo kako su se stvari dalje odvijale: pesma “My Generation” 1965. godine brzo je postala himna britanske mladeži a, bogme, i danas se rado sluša.

No uprkos uspešnim singlicama i debitantskom albumu, para u to vreme nikada nije bilo dovoljno.

Nastavite sa čitanjem… “Na brzaka, dok ga nema”

Puste maštarije

Mnogi The Easybeats smatraju “čudom od jednog hita”. To je daleko od istine i red je da popravimo utisak.

Na The Easybeats sam prvi put naleteo na nekoj kompilaciji koja mi je dopala ruku na samom kraju šezdesetih. Naravno, njihov najveći hit “Friday on my mind” je tako odjeknuo u meni da sam ga zapamtio za sva vremena i obećao sebi da ću, jednoga dana, vrlo pažljivo preslušati kompletan opus ovih Australijanaca. Kompilaciju sam morao da vratim vlasniku, a na obećanje samom sebi sam morao dugo da pričekam, jer njihove ploče nije imao niko u mom okruženju.

Daleko je Australija…

Nastavite sa čitanjem… “Puste maštarije”

Novi Evropljani

On a crowded beach washed by the sun, he puts his headphones on.
His modern world revolves around the synthesizer’s song…

U drugoj polovini sedamdesetih naglo je poraslo interesovanje britanskih muzičara i štampe za krautrock. Nemačke grupe/autori su uspeli da izvezu na Ostrvo svoje viđenje muzike koje je bilo ukorenjeno u evropskoj tradiciji sa tipično germanskim začinima: motoričnim, mehaničkim ritmom, upotrebom elektronike i sintisajzera, minimalizmom modernih kompozitora XX veka i velikom slobodom izražavanja koja nije imala granice.

John Foxx i njegova grupa Ultravox! su bezuspešno pokušavali da pronađu svoje mesto na muzičkoj sceni svirajući nekakvu mešavinu punka, new wavea i glam rocka, dakako začinjenom elektronikom. Onaj uzvičnik na kraju imena grupe najverovatnije je bio asocijacija na grupu Neu!, jednu od najinteresantnijih koja je u to vreme dolazila iz Nemačke, a koju su činili bivši članovi mnogo poznatijeg Kraftwerka.

Nisu se nešto proslavili.

Nastavite sa čitanjem… “Novi Evropljani”

Ponovo na čaju sa Yusufom

Ako ste do sada voleli jedan od najboljih albuma sa početka sedamdesetih, volećete i njegovu reinkarnaciju koja je modernizovana primereno vremenu.

Početkom sedamdesetih moja glad za muzikom, koja je još uvek bila u nekoj vrsti poluilegale, prilično je porasla. Došlo je vreme da se pređe sa singlica, koje su kako-tako redovno objavljivane u SFRJ, na velike ploče. Nevolja je bila u tome što albumi nisu bili u prodaji, licencirano je bilo tek par njih, pa je jedini način da se nabave bila veza sa nekim kome rođaci rade u inostranstvu. A i kada je ta veza uspešno uspostavljena, strepelo se šta će sa spiska dospeti do tebe. Gasterbajteri su obično samo leti dolazili na odmor, a dešavalo se i da zaborave da ponesu ploče sa sobom.

Imali su mnogo važnijih stvari na umu pri pakovanju za put koji ih je čekao.

Nastavite sa čitanjem… “Ponovo na čaju sa Yusufom”

Kokice za duplu bioskopsku predstavu

Preturanje po tavanu ponovo je rezultiralo skidanjem prašine sa odlične, zaboravljene singlice. I pričom o nekom drugom, jednostavnijem vremenu u kome se nije živelo vozeći se pod punim gasom.

Otprilike u vreme kada sam se rodio, mladi da našem omiljenom Ostrvu su se palili na skiffle. Ova vrsta muzike nije bila nikakva novotarija – još dvadesetih su je izvodili američki crnci, a karakteristična je po tome da su koristili sklepane instrumente. U vreme velike recesije tih godina, koja će biti samo uvod u krah američke berze i Veliku depresiju koja će se desiti nekoliko godina kasnije, posla i novca je slabo bilo, a gladnih usta mnogo. Naročito među obojenom populacijom, koja je u trenucima predaha od napornog dana pevala prateći se na svemu što joj se našlo pri ruci, a što je moglo da proizvede nekakav zvuk.

Ko je tada uopšte mogao da razmišlja o pravim instrumentima…

Nastavite sa čitanjem… “Kokice za duplu bioskopsku predstavu”

Katedrala

Mislio sam da je The Psychedelic Ensemble vrhunac muzičke ludosti. Ispostavilo se da postoji još jedan tip koji koji ima sličan pristup, a pojavio se na sasvim neuobičajenom mestu.

Kako godine prolaze, popodnevni dremež mi postaje sve draži. Zbog toga mrzim kada me u to vreme neko pozove telefonom i u tom trenutku, u zavisnosti u kojoj sam fazi, spreman sam svašta da izgovorim u slušalicu. Na displeju telefona je pisalo da me zove M. koga nisam ni čuo ni video sigurno petnaestak godina…

– Ko je umro? – progunđao sam onako sanjiv.
– Nije niko, zovem te da te pitam jesi li slušao novi album Ricka Wakemana?
– A zašto bih?
– Ovo je najbolje što je snimio još od sedamdesetih…
– Bilo je i vreme. U međuvremenu, izdao je 120 novih albuma (nije greška u kucanju, prim.aut.) koji ni po čemu ne mogu da se upamte. Shvatam, morao je da hrani decu, ali ne moram ja da mu dajem lovu za te potrebe.
– Obećaj mi da ćeš da ga preslušaš, pa ćemo da se ponovo čujemo.

Pa, suncetijebemžareno, gde me nađe.

Nastavite sa čitanjem… “Katedrala”