Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Šta slušamo ovih dana. Takođe, šta iskopavamo iz kamare fonograma…
Od mog prvog susreta sa Husom proteklo je mnogo godina. Odmah smo se “našli”. ‘Bem li ga šta je bilo u pitanju, generacijsko razumevanje ili nešto drugo, tek, na celi opus Parnog valjka počeo sam da gledam drugim očima. Jer Hus je bio sve ono što nisam očekivao od jugoslovenskih rokera – harizmatičan, obrazovan, lepo vaspitan i zanimljiv sagovornik.
Čovek koji je u svakom pogledu poseban i koga je teško ne voleti.
Termin “space shifter” je jedan od onih koji zadaju muku prevodiocima i lokalizatorima (ubrajam se u ove druge, pa saosećam). Ako vam nije poznata upotreba sintagme, namučićete se da ukapirate pravo značenje i na kraju, morali biste prevesti termin sa najmanje pet reči, i to uz napuštanje savršenog značenja i gubitak oštrine: “onaj koji menja oblik prostora”. Međutim, “space shifting” ili “place shifting” je savremeni termin koji se odnosi na metode i tehnike odloženog emitovanja medijskih sadržaja u interaktivnim medijima. Recimo, ona tehnička opcija vraćanja TV programa na početak emisije, koju provajderi kablovske televizije već neko vreme nude, spada u space shifting.
Hm… Nisam znao za to tehničko značenje termina kad sam onog dana, šetajući starim gradom u Labinu prošlog leta, saznao da kroz četiri dana, u pulskoj Areni, nastupaju Robert Plant and Sensational Space Shifters. Kad mi srce nije stalo…
Ova priča zahteva čestitu muzičku podlogu.
E, tako. Ovo će pomoći da dođem do poente svoje priče.
“Hier Encore” je jedna od najboljih pesma koje je napisao Charles Aznavour. Voleli mi šansone ili ne, ovom autorskom/pevačkom gigantu ne može se sporiti ono po čemu je najpoznatiji: to su neverovatan šarm i harizma, koju retko ko poseduje u tolikoj meri, kao i emotivno izvođenje koje nikoga ne ostavlja ravnodušnim.
Sticajem okolnosti, imao sam priliku da budem na njegovom koncertu, pa dobro znam šta pričam.
You promised me the ending would be clear
You’d let me know when the time was now
Don’t let me know when you’re opening the door
Stab me in the dark, let me disappear
Ponekad se kuva dugo. Danima. Godinama. Današnja pesma je sazrevala deset godina dok se nije prvi put našla pred nama. A onda nismo znali šta sa njom. Sva je istina da to ne znamo ni danas.
Izgleda da još nije došlo vreme da razumemo ovo delo. A četrnaest godina je prošlo.
Nikada mi nije bila jasna potreba za grandioznošću i nepotrebnim eksperimentisanjem kojom su bili opsednuti neki od najvećih talenata u rok muzici. Čini mi se da su Deep Purple bili prvi koji su zastranili na tom putu. Njihov Concerto for Group and Orchestra (1969) je, barem za mene, bio pravi fijasko – malo gudi Royal Philharmonic orchestra, malo grupa svira za sebe, ali nikako da se sastave zajedno i da to zazvuči kako treba.
Emerson, Lake & Palmer su, na vrhuncu popularnosti, vodili sa sobom mini orkestar i hor. Na čuveni koncert u Montrealu 1977. godine došlo je 78.000 ljudi, ali ih to nije izvadilo iz bule – na toj turneji bili su u minusu oko 3 miliona dolara.
Spooky Tooth su svoje eksperimentisanje uradili na još čudniji način.
Danas je tačno godinu dana otkad je na portalu New York Timesa osvanuo članak o jednom od naupečatljivijih nastupa u istoriji institucije The Rock and Roll Hall of Fame. Elem, jednom godišnje se okupljaju razni prvoligaški muzičari i organizuje se koncert posvećen onima koji su te godine uvedeni u Hall of Fame. Kada je 2004. godine George Harrison posthumno uveden u Hall of Fame (kao pojedinac; The Beatles su bili među prvima tamo), okupila se bratija raznih muzičara na sceni. A tada se tamo desilo nešto vredno pamćenja.
Poslušajte pažljivo i strpljivo. I pripazite na svaki detalj.
Pre par godina, samo što sam pristigao na posao, zatekao sam Grbićev mejl u kome je pisalo: “Hombre, ovi luđaci sa BBC-ja prenose nastupe sa Glastonbury festivala, a dežurna ekipa ih posle nekoliko sati stavlja na Cevku. Trenutno gledam… Pogledaj/skidaj dok može.”
Retko psujem, al’ mi se psovka ovoga puta otela – na poslu se ne gledaju klipovi, a na koncerte se i ne pomišlja.
Bile su potrebne doslovno decenije da najzad proverim o čemu je tu reč. Nije mi bilo lako da izdržim celu priču. No, krenimo redom: reč je o izvesno najhermetičnijoj numeri u opusu velike britanske grupe. Hajde da je prvo čujemo.
Ako ste savremenici ove pesme i istoimenog albuma, verovatno se sećate tog trenutka u istoriji muzičke scene: na pragu osamdesetih, punk obrazac se brzo izduvao. Iz te priče su pretekle one vrednosti koje su imale neki drugi argument osim sirovog i neartikulisanog bunta protiv establišmenta (zašto koristim baš ovu reč? Pogledajte antrfle na dnu ovog priloga). Dakle, Sex Pistols su pukli, a The Clash je preživeo. Svako je tražio svoje rešenje…
Prošlo je sigurno četrdesetak godina od kada sam poslednji put preslušao neki novi album grupe Deep Purple. U međuvremenu, ponekad bi natrčala neka od njihovih velikih pesama – mogu da potvrdim da detalje i finese u izvođenju i posle toliko godina nisam zaboravio.
A rado bih ih i pogledao na koncertu sa velikom čašom piva u ruci. Pod uslovom da ne budu preglasni. 
Johna Mayalla s pravom smatraju “ocem britanskog bluza” jer su kroz njegovu “školicu” tokom šezdesetih prošli gotovo svi muzičari koji će nekoliko godina kasnije početi sa sopstvenim uspešnim karijerama. Većina od njih našla je mesto u leksikonu “ko je ko u bitanskoj muzici”, a Mayallova uloga “poslodavca koji menja muzičare k’o čarape” je, vremenom, revidirana – on je najviše igrao ulogu “katalizatora” koji je iz tekuće ekipe uglavnom mladih talenata uspevao da izvuče ono što je najbolje.
Vremeplov nas vodi u 1967. godinu.
