Poslednjih nedelja nikako ne mogu da se sastavim sa novim izdanjima. Valjda je to zbog hiperprodukcije, jer je očito da mnogi od današnjih izvođača pate od nedostatka stvarne inspiracije, pa kada dođe vreme za snimanje novog albuma kako bi se ispoštovale ugovorene obaveze prema izdavačima, ne zna se kome je strašnije – njima ili publici. Tako dobijamo sklepana dela čije preslušavanje predstavlja muku, a kritičari se utrkuju da pronađu barem nešto u svemu tome, kako bi uopšte imali o čemu da pišu.
Gde su nestala ona vremena kada se za album snimalo po 30 pesama da bi tek trećina od toga završila na njemu?
О сутону се углавном хвата залазак, што јако фрустрира људе на источним обалама, јер сунце залази са погрешне стране. На копну је то свеједно, дакле нека линија обзорја, ако падне који румени облак, шкљоц и јао види што је лепо. Осим што сте онда промашили све остало.
Срећа па држим крошње на воћкама релативно ниско. Орезивање? Одсечем понеку грану кад ми баш смета да пролазим. Истина, морам да гледам куд идем, што и није лоше – да нисам гледао, не бих видео ово.
(велика)
Технички, нисам скоро ништа чачкао. Оно у позадини је било баш овако црвено – кора ринглова (ака џенерике ака generic plum) јесте штогод црвенкаста, а боја цигле у позадини је исто штогод црвенкаста.
Цео предумишљај је био у одлуци да изоштрим на шљиве, које су биле у сенци тог тренутка, дакле плаво светло с неба. Мало изреза да избацим небо, смета, и кривуља осветљења да га довучем до оног како га се сећам. Готово.
Rumour spreadin’ ’round in that Texas town
About that shack outside La Grange
And you know what I’m talkin’ about
Just let me know if you wanna go
To that home out on the range
They got a lot of nice girls
Gospođica Edna je vodila pansion u gradiću La Grange u Teksasu, smeštenom otprilike na sredokraći između Ostina i Hjustona. Taj pansion je bio klub za ugledne klijente: tamo se odlazilo isključivo u ispeglanim, uštirkanim košuljama, reda se znalo, ružne reči su bile zabranjene, napijanje nije dolazilo u obzir. Taj klub je, zapravo, bio kupleraj vrhunskog nivoa, od one vrste gde su očevi odvodili sinove da postanu muškarci, jer osim čistoće osnovnih sredstava, dame koje su tu boravile i radile pazile su i na visok zanatski stil.
Malo je reći da je “Pileći ranč” (Chichen Ranch), kako se to mesto zvalo u kasnijim godinama postojanja, stekao veliki ugled među pripadnicima muškog pola tokom duže od jednog veka poslovanja.
Čitaoci naših tekstova na ovom blogu nisu se pretrgli od komentarisanja, ali zato umeju da nam se obrate posredno. Jedan od redovnih mi je, nedavno, poslao mejl zanimljive sadržine:
Često pišeš da te devedesete nisu ni malo dojmile. Štaviše, sklon si da pljuckaš po izvođačima iz tog perioda. Pa, dobro, šta si ti u to vreme slušao?
Kako grunge muzika i ja nikada nismo bili u nekoj velikoj ljubavi, sasvim je očekivano da se retko latim nečega iz tog muzičkog žanra. Jedna od perjanica sa etikete Sub Pop, The Afgan Wings, bili su jedni od retkih koje sam propuštao kroz uši, ponajviše zbog svoga harizmatičnog vođe Grega Dullija koji je inspiraciju tražio na neobičnim mestima za celu tu ekipu – u muzici šezdesetih i sedamdesetih, pa smo u njihovom zvuku dobili čudnu mešavinu tutnjajućeg roka sa jakim primesama soula.
Sasvim prihvatljivo, ali nedovoljno za stalnu upotrebu.
– Ćale, kakvo ti je ovo kamenje koje čuvaš?
– Koje kamenje?
– Ovo što izgleda kao da je sa Meseca.
– Nije sa Meseca, nego sa Vezuva.
– To beše onaj vulkan što je proradio…
I tako lako, uz sređivanje kuće, ćerka i ja zajedno stigosmo do današnjeg priloga.
Napustilo nas je jedno od najupečatljivijih lica u istoriji američkog filma. Harry Dean Stanton je na filmu bio sve ono što su mnogi drugi hteli da budu, a da pritom nije morao da prebija ulogu preko kolena, potiskujući samog sebe: to je bio on.
Danas se prisećamo tog sjajnog glumca u muzici iz jedinog filma u kojem je imao glavnu ulogu, od preko stotinu na celuloidu i preko 50 u TV formatu koje je snimio; i ne samo to, nego mu je partnerka u filmu “Paris, Texas” (1984), pa makar na onih nekoliko upečatljivih i nezaboravnih minuta, bila Nastasja Kinski.
“Prepisivači” su uobičajena pojava u muzici. Da ne zalazim daleko u istoriju, uvek ih je bilo i uvek će ih biti. Ovo “prepisivači” ne treba shvatiti u doslovnom smislu – muzička industrija je oduvek bila sklona da nove autore pogura u smeru nečega što je aktuelno i donosi novac.
Početnom šezdesetih u Americi su bili popularni izvođači koji su se oslanjali na folk tradiciju. Peter, Paul and Mary su bili lagani za konzumiranje, lepršavi sa višeglasnim pevanjem i sem dobre zabave nisu nudili ništa što bi na bilo koji način iritiralo još uvek konzervativnu masovnu publiku.
U proleće 1963. godine mlađana filmska zvezda iz Ujedinjenog Kraljevstva Jane Asher je napravila intervju sa The Beatles. Bilo je to nedugo posle snimanja pesama za njihov debitantski album Please Please Me. Pol Markantni je munjevito reagovao i startovao je, pa je prošlo malo vremena dok se nije uselio u kuću u kojoj je živela. Ljubav je potrajala dobrih pet godina, a raspala se u trenutku kada je trebala da bude krunisana brakom.
U kući Asherovih živeo je još jedan muzičar, Peter Asher. Stariji brat se pokroviteljski odnosio prema sestri, pa je bilo prirodno da bude u dobrim odnosima sa Paulom. Zajednički su slušali muziku i prebirali po gitarama, a već je i nastupao sa svojim ortakom kao duet Peter & Gordon. I ne samo to, imao je već u džepu ugovor za snimanje ploče i pomalo kuburio sa pesmama koje su trebale da se na njoj nađu.
Prebirajući po kasetama, pronašao je kroki Paulove peme “A World Without Love“. Autor je njom bio nezadovoljan smatrajući da nije dovoljno dobra za Beatlese. No, ono što nije dovoljno dobro za Beatlese, ne mora da bude loše za Petera & Gordona.
U februaru 1964. oni su izdali svoj prvi singl koji je, na iznenađenje svih, dospeo do prvog mesta top lista. I to sa obe strane Atlantika, a Peter & Gordon su mogli da se pohvale milionskim tiražima. Iako su zajednički nastupali još koju godinu, nikada nisu ponovili takav uspeh.
Peter Asher je tokom sedamdesetih postao cenjeni menadžer i producent bez čijeg učešća ne bi mogla da se zamisli tako uspešna karijera Jamesa Taylora ili Linde Ronstadt. On je bio ključna figura kod snimanja njihovih najtiražnijih albuma tokom sedamdesetih. A i za uspeh ekipe koja je bila povezana sa njima, uključujući Andrewa Golda, J. D. Southera, Bonnie Rait…
Neki izvori govore da je “A World Without Love” McCartney napisao kao šesnaestogodišnjak, pa mu možemo oprostiti prilično jednostavan i naivan tekst. To ne umanjuje njenu muzičku vrednost, jer je i danas rado slušana.
The Beatles je nikada nisu snimili. Prema Asherovim rečima, Lennon je mislio da je prvi stih “Please lock me away” naprosto smešan.
Verovatno ste već doživeli: skoknete na Gugao “samo da proverite” neku činjenicu ili da saznate odgovor na pitanje koje vas muči celog dana, sa namerom da tri minuta kasnije nastavite da radite ono što ste prekinuli. I taman ste videli i već nekako zaboravili koje godine je održan Berlinski kongres, jer to svakako ima veze sa poslom koji upravo radite, kad ste u međuvremenu saznali i koji je najveći ikada napravljeni origami, u kom gradu je najskuplje parkiranje i kako da ispečete biftek na indukcionoj ploči. Na stranu još dva bookmarka u veb-pregledaču i dve prečice na ikonostasu računara.
Ponekad izađe na zamalo-pa-korisno, kao meni danas. Uopšte ne znam kako mi je palo na pamet, posle onog jučerašnjeg pisanija o Neilu Youngu, nekako sam se setio jednog dokumentarca o njemu koji sam lane gledao. I tamo beše reči o njegovom odrastanju u Winnipegu, kanadskom gradu usred prerije. “Kad si u Winnipegu, onda si u Winnipegu”, govorio je Young, “nemaš kuda da odeš. Imaš da voziš 200 milja do Minneapolisa ili 400 milja do Toronta, ako ti je stalo da vidiš neki veći grad; drugi gradovi su još dalje. Moraš da se snalaziš kako znaš. Izlaz za mene beše muzika”.
Pa dobro, pomislih: znam li ja ikoga drugog sem Neila Younga da je iz Winnipega? Posle par otkrića i zamalo skretanja u zonu problematike livadskih ekosistema američkog srednjeg zapada, te rasprave o održivosti plemenskog sistema starosedelaca Amerike u odnosu na migracije bizona, kao i metodologijama izgradnje autoputeva kroz područja sa širokim i sporim nizijskim rekama, ipak sam nekako došao i do ove pesme.
Neki izvori govore da je “A World Without Love” McCartney napisao kao šesnaestogodišnjak, pa mu možemo oprostiti prilično jednostavan i naivan tekst. To ne umanjuje njenu muzičku vrednost, jer je i danas rado slušana.