Без иједне речи: предигра / олуја

Досад смо се бавили инструменталцима из ранијих шездесетих, које за мене трају некад до ’64, некад до ’67, зависи о чему причамо. Ал’ су после дошли неки други и почели да раде то исто, само другачије. У овом делу избора неће бити само убитачни хитови, него и нешто лудака. Или, како би рекао Грба кад је чуо на који сам бенд натрапао, монструма.

Бенд је један од оних са скроз негугљивим именима: Man. Сад да ли то превести као човек или као мушкарац, порота још увек већа. Умеју они и да певају, и то врло добро и са занимљивим штимунгом, но прва њихова ствар која ми је доспела на плејлисту за редовније слушање је ова:

То сам вртео данима, кад год ми падне на ум, и за ових ваљда већ дванаест година ниједном није била у опасности да излети са листе. Ваљда се, као и обично, палим на ту сложену музику, која не леже ни на треће слушање, али зато има материјала и за двадесето и кусур, увек има још нешто да се чује.

Nastavite sa čitanjem… “Без иједне речи: предигра / олуја”

Amalgam iz Kvebeka

There’s fire in their atmosphere but calmness in the heart of Rose.
Waiting for the time to come, the universe to form.
Tell me who I have to pray to live a life like Rose

Ništa me od novootkrivene muzike nije ovako snažno razbilo još otkad sam onomad otkrio Mostly Autumn. Da bi stvar bila luđa, recept je isti.

Preporučujem malo glasnije slušanje ili dobre slušalice.

Ko su ovi, pitate?

Nastavite sa čitanjem… “Amalgam iz Kvebeka”

Ma, džabe se bunite: ni danas

Jedna od onih krilatica za večito nedozrele ljude glasi:

Zapitaj se svake noći pred san: jesam li danas živeo?

(Ima tu i nastavak, ali suviše je ljigav za ovaj blog.)

E, pa živeli smo, usput i radili, ali baš je fora u tome što smo više živeli nego radili. Pa se osladilo: jebigica. Zato nema utovara ni danas.

E, pa živeli smo, usput i radili.

Nastavite sa čitanjem… “Ma, džabe se bunite: ni danas”