Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Nisam ljubitelj lo-fi žanra. Kada vidim da su nekom izvođaču recenzenti prilepili tu etiketu refleksno ga zaobiđem – ima toliko drugih stvari na koje mogu da potrošim slobodno vreme.
Ovo je već nešto vrlo, vrlo interesantno.
Melodrama, zanimljiv tekst, melanholija i retro pristup su bili dovoljni da se malo više zainteresujem.
Suština pasijansa se sa tugom i poštovanjem oprašta od najvećeg čarobnjaka košarke, čoveka koji gradio taj sport u Jugoslaviji, a potom odveo Jugoslaviju na vrh, onih godina kada je to bila viteška igra.
Nema više takve košarke. Nema više takvih ljudi kao što je bio Ranko Žeravica.
Počivaj u miru, legendo.
Subjektivan sam, pa šta.
Pošteno govoreći, nije lepo reći da se ne može bogznašta očekivati od teksta koji potpisuje kakav Čekerevac. To mu dođe nekakva ad hominem formulacija, neprijatna generalizacija, nekakvo nakurčeno očekivanje da samo ovi ili oni Hadži iz kruga dvojke umeju da čitaju i sledstveno da pišu. Ne radi se o tome, svakako, ili se bar o tome ne radi u mom slučaju. Nezgodacija nastaje kada se uoči pravilo – a ljudska su bića jako, pa čak možda i previše – dobra u uočavanju obrazaca. Tako čovek dobre volje mora da primeti da postoji korelacija između rogobatnosti – takoreći prekodrinosti – prezimena i pada kvaliteta pisanja.
E sada je pravi trenutak da, pogađate već, pustimo muziku da bismo bistrili problem.
Kakva su to vremena došla: ni jubileje više ne razaznajemo.
Da baš ne galamimo previše, jer već smo skoro-pa-matori, ali današnji prilog o The Allman Brothers Band je bio prvi posle pethiljadadevetstodevedesetdevetog na Suštini pasijansa.
Umalo da nam promakne.
Eto, tako. Tek da ne bude da vam nismo rekli.
Nema na čemu. 
– Znaš li šta aktuelno rade Allmani? – upita me Efi dok sam lagano srkao kafu u njegovom hardverskom kabinetu. Bilo je proleće 2003.
– Iskreno, pojma nemam – odgovorih mu – znam da su nedavno nešto svirali uživo, zajedno sa ostacima grupe Grateful Dead, ali dokle se pružaju ovih dana… Ne, ne znam.
– He, he, he – reče Efi onim tonom koji izvlači u retkim prilikama kad odluči da iskoristi skrivenog keca u rukavu; dobro je znao da me ima ovog puta. – Slušaj onda ovo – reče i pusti ovo.
Auh, sunce ti žareno!
Danas ćemo se upoznati sa jednom zgodnom malom tehnikom mlaćenja para
Svake subote, u našem ili čijem li već omiljenom dnevnom listu Politika, pojavljuju se tekstovi omiljenog psihologa serbskog Zorana Milivojevića. Ovaj pouzdani čovek, koji je svesrpsku slavu poneo stajući u odbranu tradicionalnih metoda obračuna sa ekstremnim slučajevima ponašanja naših naslednika, kao i uz suštinsku pomoć unogupucajuće srbijanske samozadovolj(e)ne stručne psihološke javnosti, slaže svoje tekstove u najboljem maniru životnih učitelja: red sistematskog podilaženja očima prosečnog čitaoca, red povremenih prekora zabiberenih dovoljnom količinom zdravog razuma. I tako u krug. Na primer, ovosubotnji tekst (naslovljen Odnos prema životinjama) uvaženi g-din Milivojević je započeo sledećim rečima:
Da li životinje imaju dušu? Životinje se tako nazivaju zato što jasno pokazuju da su žive, ali da li je duša isključivo svojstvo čoveka?
Teška su ovo pitanja, pa pre nego što krenemo da ih bistrimo, valja pustiti kakvu zgodnu muziku:
E da mi je neko rekao da ću da branim onu komendiju zvanu Ateisti Srbije, zapanjio bih se onoliko. Kad ja tamo, a ono međutim
Žali mi se čovek kako postoji ozbiljna opasnost da članovi udruženja Ateisti Srbije ispadnu najveći licemeri i kukavice koje je Sunce ogrejalo. Kaže – nije u redu što Ateisti Srbije napadaju samo Srpsku pravoslavnu Crkvu. Brine – oni drugi, posebno oni što pucaju u novinare i skaču po spomenicima kulture u vlasništvu SPC, kao da su šugavi, kao da ne postoje. Upozorava – negativna diskriminacija je to. Moli – malo više pažnje da Ateisti posvete drugim, miroljubivijim verskim zajednicama.
Nezgodno. Nego da pustimo muziku pa da vidimo može li se stanje raščistiti.
