Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Nećete se izvući. Nema vam spasa. Opet pasulj.
Al’, ajde, bili ste dobri. Nije čorbast sa rebarcima nego gravče na tavče, koje svi redom zovu tavče na gravče. Ako neko nađe fotku tiganja kako se zapiče na pasulju, nek pošalje, objavićemo obavezno.
Prijatan nedeljski ručak vam želimo.
Početkom osamdesetih, sa zaletom MTV-ja, medijska slika muzičke scene se promenila. Našim malim ekranima su defilovale horde novoromantičarskih lica sa natapiranim frizurama, savršenim mejkapom i u najluđim odevnim kombinacijama. Spotovi sa novim pesmama su se štancovali svakodnevno, a mi ovde, na brdovitom Balkanu, svoju porciju smo dobijali “na kašičicu” – Partija i muzički urednici na državnoj televiziji su smatrali da je doza od 15 minuta dnevno sasvim dovoljna za znatiželjne, ne bi li omladina ostala zdrava.
Srećom, takav režim emitovanja spotova je kratko trajao.
country roads take me home, john denver, Ne znam koliko će se složiti naši prijatelji rasejani po celom svetu tek, nostalgija za domom je veoma zeznuta stvar. Zna da se pojavi u najneočekivanijim trenucima i na mestima gde se inače ugodno osećate. Jedan od mojih rasejanih mi je pričao da je, uprkos tome što je vodio relativno lagodan i poslom neopterećen život, povremeno imao napade anksioznosti. Ono, kada mislite da će srce da vam iskoči, bez nekog valjanog razloga.
I kako uspevaš da se izboriš sa tim? – pitao sam ga.
Nikako. Nekoliko tableta reši stvar i vrati te u normalu. Do sledećeg puta…
$#$
“Take Me Home, Country Roads” je staromodna, nostalgična pesma koja je proslavila Johna Denvera. Originalni autori pesme su Bill Danoff i Taffy Nivert, nepoznati autori koje je Denver slučajno sreo. U prvoj verziji nije bilo ni pomena o Zapadnoj Virdžiniji već o Merilendu, no to i nije bitno. Može biti bilo koja lokacija sporednog puta kojim se putuje kući. Pesma je, ionako, puna pogrešnih toponima. Barem tako kažu oni koji bolje znaju Virdžiniju od mene i autora.
Danoff i Nivertova su pričali da su pesmu hteli da prodaju Johnnyju Cashu, no Denver ih je ubedio da je sačuvaju za njega. Čak su je malo i zajednički preradili, pa se on pojavljuje i kao koautor. Posle prvog izvođenja na koncertu, publika je pozdravila Denvera petominutnim ovacijama. Znao je pogodio pravu stvar.
Singl sa studijskim snimkom se pojavio u aprilu 1971. godine i munjevito dospeo do 2. mesta američke liste. Tiraž se merio milionima primeraka, a pesma je do današnjih dana ostala ona po kojoj se prepoznaje Denverov rad.
Čuo sam mnogo različitih verzija ove pesme, a na današnju sam slučajno nabasao. Toots and the Maytals su veterani sa Jamajke čija karijera seže u šezdesete, kada su izvodili ska/rocksteady muziku, pa su lako uleteli u novi muziku (još 1968. godine su snimili pesmu “Do the Reggae“, po kojoj je čitav pravac i dobio ime). Toots Hibbert je inače fenomenalan pevač koga su često poredili sa Otisom Reddingom zbog emotivne interpretacije, pa izbor “Country Roads” za njihov fenomenalni album In the Dark (1976) predstavlja malo podilaženje publici. Po meni, to je bio pametan potez, jer su pesmu znali svi da pevaju, a reggae muzika tada nije bila tako popularna kao što je to danas.
Tokom nastupa u Ričmondu u Virdžiniji 2013. godine, Toots je udaren flašom u glavu. Završio je sa nekoliko kopči i naredne tri godine nigde nije hteo da nastupa, plašeći se publike. Negde pročitah da je ponovo izašao na pozornicu pre par nedelja u Virdžiniji, na nekom festivalu.
Country roads, take me home
To the place I belong
West Virginia, mountain momma
Take me home, country roads…
Воле људи да се сликају, па то ти је. Није битно ко је фотограф, није битно шта ће бити са тим сликама, ништа није битно. Само обред позирања да се обави(је), да се доживи шкљоц, па нек иде живот.
Од свих таквих прилика, ово је ваљда најстарија сачувана. Јер ретко је било да сам могао да утрошим квадрат на самозване добровољце за позирање, коштало је то штогод. Био бих, уз то, под сумњом да им наплаћујем оно што сам урадио на клупском материјалу (што се тада већ увелико решавало тако да се користио свој материјал). Зато сам ово ретко радио, и зато је ово изузетак. Јер остало је ваљда пола траке коју треба хитно развити, а појавио се неко са дугом цеви од 300мм. Дакле, ај на улицу и брзо шкљоцај.
Ово је снимљено са бар десетак метара, тј стајао сам испред клуба а они пред улазом другог или трећег комшије. Данас практично строги центар, ал’ онда се нису нешто убијали од строгоће, у Цара Душана је још била она коцка, асфалтирано је тек коју годину касније, и било је сасвим могуће да ту камион са приколицом стоји паркиран цео викенд. Немам појма ко су, нису се никад појавили да траже фотке, само су тражили да се сликају, и онда уредно отпозирали. Снајка би била импозантнија из профила, шацујем пети месец, ал’ сад шта је ту је.
Nastavite sa čitanjem… “Насумица 1973.5 илити ај’ нас сликаш (2)”
Na samom kraju sedamdesetih, euforija oko punka/new wavea je već počela da splašnjava. Akcenat muzičke britanske industrije je bačen na zabavu, pa otuda pojava Novog Romantizma, koji će biti dominantan narednih 5-6 godina. S druge strane, pojavile su se grupe koje su bile opčinjene elektronikom i dance muzikom. Za njih će novinari smislitii žanrovsku odrednicu synth pop movement, a grupe poput Human League ili Orchestral Manouvres in the Dark postići će globalnu popularnost.
OMD će postati trajna inspiracija za junaka današnje priče.
Sredinom sedamdesetih, kao brucoš na ekonomskom fakultetu, već sam razmišljao o tome kako da popravim finansijsku situaciju i pojačam džeparac. Kao “mali koji poznaje muziku i ima iskustva” brzo sam počeo da tezgarim u lokalnoj diskoteci koja se u to vreme reklamirala kao “najveća na Balkanu”. Ne znam da je bila najveća, ali je u njoj tokom vikenda bio pravi krkljanac kada se okupi dve-tri hiljade napaljenih klinaca na jednom mestu.
Lova za taj posao je bila odlična, a cuga besplatna. 
Retki su albumi koji znaju da me na prepad ščepaju, uvuku u sebe toliko duboko da zauvek ostanu u mojoj glavi, a da pri tome pojma nemam o čemu autor peva. Štaviše, taj detalj nije ni bitan, jer od prvih taktova ove pesme uvučeni ste u magični svet nekog drugog podneblja u kojem caruju isključivo emocije i iskonska lepota.
Šta, niste još pustili? 
Ovogodišnje leto je bilo diskografski neinteresantno kada su u pitanju veliki i provereni igrači. Mali, po običaju, ne biraju ni mesto ni vreme kako bi se popeli koju stepenicu više ako je moguće, a bilo je i nekih vrlo interesantnih iznenađenja i noviteta, kojima ćemo da se pozabavimo tokom jeseni. Septembar je počeo silovito, a onomad sam morao da se odlučim šta ću pre da poslušam, jer su dva Paula (Simon i McCartney), čije opuse izuzetno poštujem, u isti dan objavili svoje nove albume. 
Dao sam prednost onom starijem.
Čim sam čuo trubu u današnjoj pesmi, znao sam da ću nešto o njoj da napišem. Ovakvo aranžmansko rešenje ne pada tek tako s neba, već je neko razmišljao o tome. Nisam imao pojma ko je Patty Larkin, pa se putovanje kroz njen opus pretvorilo u interesantnu avanturu.
Malo je žena poput nje koje mogu znalački da opletu po gitari. 
In memoriam: Burt Reynolds 1936-2018
Sinoć je stigla vest da je Burt Reynolds podlegao dugogodišnjoj bolesti srca na nekoj klinici negde na Floridi. U to ime, prisećamo ga se muzikom iz izvesno najpopularnijeg filma u kojem je ostvario najznačajniju ulogu u karijeri: Smokey and the Bandit (1977).
Burt Reynolds beše jedan od svojeglavih momaka Holivuda. Štaviše: navodno je jednako čuven po ulogama koje je odbio kao i po onima koje je odigrao!
