Suština pasijansa™

I tako smo najzad stigli u Niš, posle punih osam dana puta…

Niš je priča za sebe: grad u kome se dobro osećam, u kome imam dobre drugare, a u kome se dešava značajan muzički festival… Na ono tipično demagoško pitanje novinara “Exit ili Guča?”, čime bi izvesno trebalo da se svrstamo u jedan od dva belosvetska poimanja Srbije, ja bih odgovorio jednako demagoški: Nišville. Dovoljno ću vam reći ovako: od 24 headlinera, u času kupovina ulaznica za ovogodišnnji Nišville znao sam za samo dva. A kako je na festivalu, pričaću vam drugom prigodom…

Uglavnom, veče uoči dana glavnog programa, neka dešavanja su već počela. Smestili smo se na već poznatom mestu, kola ostavili na drugom, takođe poznatom mestu, a onda otišli na kasni ručak ili ranu večeru, neka to zove kako ko voli, u kazandžijsko sokače. Dok sam čekao mezetluk, pad mi pogled na prekrasnu boju neba iznad “Kalče”. I ne budem lenj:

Nije da nije, malo sam se igrao parametrima boje i svetla dok nisam bio baš zadovoljan. No, to je to. Mišn baš sasvim akomplišd. A kako je bilo na nastupu Darka Rundeka, teško je da se priča. Valjalo je biti tamo.

Godinu dana posle prvog pokušaja, načinio sam fotku koju sam planirao.

U Kraljevu smo odlučili da posle kafice u Kruševcu krenemo put Ribarske banje. Ali tamo nam nije bilo po volji, pa smo produžili do Sokobanje, koju smo prvi put overili prošle godine. U šetnji kroz šumu od Lepterije ka Sokogradu, koju smo upriličili sledećeg dana, znali smo da valja paziti na kretanje.  Korenje drveća je isprepletano nad zemljom sa kamenjem i neravninama nastalim erozijom. Raj za slikanje:

Nemam običaj da često naginjem kadar, ali ovog puta mise učinilo baš zgodno. Takva geometrija daje na dinamici mestu koje krije u sebi… Uh, moram da kažem i to: krije toliko smeća da sam načisto poludeo. Najgore od svega: ima kanti za smeće, i to solidno raspoređenih. Ali, ljudi se radije opredeljuju da budu neodgovorni prema parčetu prirode koje im je na izvol’te. Tužno.

Ovom fotografijom ću vas podsetiti da bi uvek trebalo da imate fotoaparat uz sebe.

Posle planine Javor, spustili smo se u Ivanjicu, a odatle kroz neke prelepe vukojebine presekli do Kraljeva. Pred nama su bila dva dana bez jasnog plana o mestu na kome ćemo se skrasiti, osim što smo znali da ćemo se kretati dolinom Zapadne Morave.

U Kraljevu je bilo toplo i pretoplo, pride mi je trebalo dvadeset minuta da parkiram auto negde i na kraju nam nije baš bogzna koliko prijalo. Valjalo je da overim poštu, dva dana sam bio offline na Javoru, i da nije bilo toga, verovatno bih dao gas i produžio dalje, bilo kuda, verovatno u pravcu Trstenika na neki ručak.

Kafica uz net je obavljena, šetnja uz Ibar takođe (eh, nismo bili opremljeni da se brčnemo, šteta) i u povratku do parkinga naiđemo na ovo:

Dakle, fotka nije tipična za projekat “jedna na dan”, nego puki dokumentarac. Glavna fora: ovaj “servis” sam našao na stotinjak metara od mesta koje je GPS obeležio kao strogi centar grada…

Tehničko iskušenje se sastojalo u tome da fotka ne bude onako kilava kako to uobičajeno biva kada se slika po jakom suncu u dva popodne (vreme za koje se kaže “bavite se nečim drugim, a ne fotografisanjem”). Postprodukcija je ispala jednostavna, jer Lightroom ima alatke sa kojima se izlazi na kraj. Posebno je bitno pojačavanje boja koje mora da bude u skladu sa nužnim prenaglašavanjem kontrasta, a što se primenjuje nakon “ubacivanja” svetla u zonu senke. Manevar je uspeo i sa tog stanovišta – mišn akomplišd.

…A sutradan smo otišli da nađemo meandre Uvca.

Jedan od presudnih razloga za odlazak na Javor beše šansa da vidimo meandre Uvca. Neću previše da pričam o tome, neću ni da linkujem, potrudite se sami (nećete zažaliti). Tek, pri usponu kroz nacionalni park, pokazalo se da moja sirota čuka ne može da izdrži potrebno opterećenje. Zato sam morao da se zadovoljim samo jednim, ali vrednim prikazom.

Evo, ovo sam video svojim očima i uslikao svojim umornim kanončićem:

Ovi meandri su možda najlepše od rečne geografije što može da se vidi u Srbiji. Na posebno biranim i teško dostupnim mestima, moguće je videti čak osam meandera u nizu. To sam video na fotkama, nisam video uživo. Koliko li je ono lepo videti ako je ovo bilo tako lepo, ostaje mi da se pitam i pokušam ponovo kad budem imao 20 kg manje i više kondicije u svojoj grudoj pumpi.

Demagogije radi, reći ću da  je mišn akomplišd.

A sad da polako nadoknadim fotke dana. Dve do tri na dan, OK? Već sam ih pripremio.

Naše putešestvije po Srbiji je veoma uspešno. Mogu slobodno da kažem da je do sada, kad smo u Nišu na stabilnom terenu, ispunjen sto posto. Izveštaj o putu će uslediti kad bude vreme za to, a sad samo mali teaser kroz fotke dana.

Šestog avgusta smo prešli sa planine Tare na planinu Javor, u selo po imenu Kušići, negde malo bliže Ivanjici nego Sjenici, iz čijeg pravca smo i stigli lagano se vozeći preko Kremana, Zlatibora, Kokinog Broda i Nove Varoši. Hotel je bio OK, mada se nalazi u jedinoj ulici sela – što je zapravo put regionalnog značaja, pa time i preopterećen.

Ali kroz prozor beše sjajan pogled. Već prve večeri, u izgledu popravljanja vremena, spektakl na nebu:

Nema neke velike priče: pokušajte sami da uslikate ovako nešto, pa ćete razumeti koliko je to teško izvesti da izgleda kao ono što oči vide.

Mišn akomplišd.

A sutradan…