Zna se ko ostaje poslednji

Trebalo bi ustanoviti novi vic:
Q: Kako se zove onaj što je ostao posle poslednjeg Mohikanca?
A: Willie Nelson.

Iz bilo kog ugla da gledate, kada Willie Nelson objavi album, onda to treba da se smatra važnim događajem. Ne, nije to nužno važna muzika, ali sam čin jeste. Sve u svemu, upravo danas je objavljen Last Man Standing, novi album jednog od najvećih zajebanata u istoriji američke muzike. To je sasvim dovoljan razlog da danas posvetimo vreme i prostor naslovnoj pesmi, koja je za dva meseca boravka na Cevki kao najava albuma zabeležila tri četvrt miliona pregleda i, verujem, slušanja.

Malo li je?

Nastavite sa čitanjem… “Zna se ko ostaje poslednji”

Једна од пре: киоск иза месне

Као што је Нови Београд важио за спаваоницу па се разгазио, тако је и зграда моје месне заједнице изгледала као промашај, једноспратница у низу приземних кућа у обичној банатској улици (не Банатској, та је четири ћошка даље). Међутим, временом се ту накотило којечега и ствар је некако легла.

Током последњих 30 година, откако навраћам туда, на простору од 100м око тог ћошка се измењало бар петнаест којекаквих дућана. Прехранину самоуслугу је наследио Гомекс; живинску месару некадашњег Јука/Агрожива (било је још једно име успут) је узео Цигула и претворио у месару, па печењару/месару, па само печењару, па на крају и то затворио и сад је коцкарница. Ту је и први овдашњи продавац воде; његов брат је имао хардверашку радњу одмах поред, па ју је после преселио у град а локал издао за дућан, који није дуго издржао. Сад је и ту коцкарница. Ту су и две пекаре, обичан дућан, чистачи тепиха, агенција за регистрацију кола, друга пиљарница, друга месара.

На суседном ћошку је никла комшијина пицерија/рођендаоница (да, то је сад реч). Али, иза месне заједнице, на паркингу…

Тек ту има свачега. У самој згради МЗ су и нека школа енглеског, пошта, апотека и бележник. Ту је и улаз у забавиште и неколико киоска и теретни улаз у самоуслугу. У киосцима су, редом, мењачница (и њен бивши киоск, мањи и тренутно ван употребе), киоск са слике премештен тамо, пиљарница, живинска месара.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: киоск иза месне”

Svete mošti

Ljude poput Roberta Planta naprosto obožavam jer spadaju u retku kategoriju onih koji žive u harmoniji sa samim sobom. Nekada ikona roka, čovek je odavno shvatio da je dostojanstveno starenje mnogo važnije od astronomskih honorara i odavno je u poziciji da može da se postavi kao mudrac. Ne kao “mudrac” koji soli pamet drugima, već kao čovek koji je u stanju da se neprestano menja i prenosi svoje bogato iskustvo mlađima.

Uostalom, čitava njegova solo karijera je obeležena kretanjem i istraživanjem nekih novih puteva.

Nastavite sa čitanjem… “Svete mošti”

Univerzalni vojnik

Postoje dva za mene podjednako važna razloga što danas slušamo ovu pesmu.

Malo je anahrono, zar ne? Ali, problem je u tome što je još uvek aktuelno.

Nastavite sa čitanjem… “Univerzalni vojnik”

Мука с речима: еква.. икво… екви… једначило!

Наслов сам, бар до двотачке, наравно украо од Миће Данојлића. Ту сам књигу купио чим је изашла, линк на мрежно издање чувам откад сам га нашао, ал’ слабо то читам јер већином знам напамет. Хоби је хоби. Мало се запусти, па се обнови, па заборави, па васкрсне. Хобисти се углавном деле на сакупљаче и ситне мајсторе. Што ови други направе, ови први трпају у своје збирке.

Пошто сам стерео тип, радим на оба канала. С једне стране скупљам свашта, ено код мене на сајту десетак спискова којечега тако сакупљеног. С друге стране, попут сакупљача часовника, волим да расклопим и видим шта има унутра, како то ради.

Дакле, еквилајзер. Шта уопште то сокоћало (сада додатак у апликацији којом пуштате музику) ради? Подешава јачину звука за сваку октаву посебно. Или ако имате јефтинији модел,  не ради по октавама него по неким другим цртама зарезаним дуж скале. Зависи колико је коштао алат, може да буде напросто једно дугме за ниске и једно за високе тонове. Да ли је алат електроника (вероватно неки намотаји и којешта) или софтвер (анализатор дигитализованог звука) није много битно, ради исто. Али чему то?

Nastavite sa čitanjem… “Мука с речима: еква.. икво… екви… једначило!”

Velemajstor iz senke

U rock’n’rollu postoje neki tihi velemajstori koji se ponašaju kao da im nije stalo do osvajanja scene, sticanja velike popularnosti ili nametanja svog sadržaja. Umesto toga, oni svoj svirački talenat najčešće upošljavaju kao radna snaga za potrebe drugih, a autorski kapacitet raspoređuju u hedonističkom tempu, nudeći se neiskvareni, onakvi kakvi su. Ako i ne steknu veliku popularnost, takvi ljudi najčešće stiču nešto mnogo vrednije i trajnije: iskreno poštovanje onog dela publike koji je prepoznao taj majstorluk.

E, takav je čovek čiju muziku danas slušamo.

Nastavite sa čitanjem… “Velemajstor iz senke”

Bez dlake na jeziku

Onomad, još dok sam pisao tekst o tome kako Mojo Nixon prosipa žuč po Donu Henleyju, dobio sam ideju za današnji. Punkeri i alternativci su inače skloni da pljuckaju po kolegama koji plivaju u mainstream vodama, što im niko ne osporava, ali su se Eaglesi, a naročito Henley, neopravdano našli kao njihova meta.

Razlog, verovatno, leži u njihovoj/njegovoj globalnoj prepoznatljivosti.

Nastavite sa čitanjem… “Bez dlake na jeziku”

…A kako bi on to drugačije?

Money won’t help you to win a new look at things
Loving can bring you down so you fall
Then why do you still try to get up at all
Your good and bad side showing through
Problems are a part of you

Među mnogim frazama izrečenim o muzici, pogotovo kada je reč o izraženo autorskim radovima, poznata je ona koja kaže da se muzičar ne dokazuje svojim prvim, već drugim albumom. Verujem da tu ima dosta istine: više puta do sada, pokazalo se da su neki u jednom času izuzetno popularni muzičari zapravo igrali na jednu kartu i da posle početnog uspeha nisu imali više šta da pokažu. To se ponekad završi kvalifikacijom one hit wonder, mada ja imam običaj da kažem da je reč o sindromu one trick pony.

Ali, nećemo danas o njima: te slučajeve pominjem samo zato da bih bolje istakao hrabrost onih koji su ispravno pretpostavili da će uspeti čak i ako ih publika ne primi blagonaklono kada sazna šta se nudi u drugom autorskom radu i pod kojim okolnostima se taj materijal nudi. Jedan takav primer će kroz nekoliko dana obeležiti četrdesetu godišnju od izlaska, što je odlična prilika da ga se prisetimo.

Elem, danas pričamo o albumu Please Don’t Touch (1978), drugom solo radu koji je bio prelomna tačka u karijeri Stevea Hacketta.

Nastavite sa čitanjem… “…A kako bi on to drugačije?”

Gospa i bunar

Bezbroj puta mi se dešavalo da mi je značenje pojedinih pesama neprestano izmicalo jer nisam mogao da ih stavim u neki smisleni kontekst. A ako su bile povezane sa nekim toponimima ili istorijskim događajima, još je bilo teže – prevrtanje listova po knjigama u biblioteci nije bilo vredno uloženog truda jer bih, obično, ostajao kratkih rukava. Srećom, ulaskom u digitalno doba, postalo je malo lakše, mada ni tražilica nije svemoguća.

Izgleda mi da ću se do kraja života baviti odgonetanjem zagonetki. Nerd smile

Nastavite sa čitanjem… “Gospa i bunar”