И онда смо дочекали и јуни, изглупирали се на испитима, и отишли на Рибарско острво
Ово је шпил посвећен мом једнократном цимеру, споменутом у 1976.1 – живели смо у тој кући тај један семестар, обојица фотоаматери, обојица на природним наукама, обојица бивши цимери истог колеге. Имао је и грамофон са целе две плоче – “Окретаљку” од Јеса, и “Загорели сендвич од виршле” Френка Запе. До априла сам их знао напамет. А онда му је пукла гума на бициклу. Спољна.
У дворишту је ладно могао бити дигнут споменик Грунфу, али смо закључили да је бицикл споменик по себи. Јер је ишао и даље.
После смо чак и снимали неки филмчић, који није одмакао даље од два-три кадра, у којима бајаги кувам Манцикино маче, звано Цинцика, и притом се злокобно церекам…
Знам, тако сам (већ двапут) имао наслов “пролеће, бре!”, и уопште оригинално је ко шеста фотокопија. А ни техника није нека новост, снег под блицем је већ био.
Ово је само ситна варијанта, а што овако задихан улећем у студио и најављујем да за тренутак прекидамо серију насумица да бисмо објавили, то је… зато што ми је успело.
Како увек имамо око куће неко дрво које се ниско рачва и онда има скоро двоструко стабло. Ево и ова трешња, мада се не види одавде, треба из профила.
Јер, поигравајући се блицем, радио сам већ свашта. Окидао га на даљинац из разних углова, одбијао његову светлост о таваницу, зидове, завесе… а… е, гле, види снега!
Зато, братијо, сваки шкљоц ваља урадити озбиљно, никад се не зна да ли ће моћи да се понови, највероватније неће.
Ова фотка је испала скоро неухватљива. Никад нисам био задовољан како је испала. Ни кад сам шкљоцнуо. Ни кад је стигла са развијања. Ни кад сам је преснимио први пут, ни други пут. Ни скенер није помогао. Ево, боље не може.
Можда сам то мало стресао кад сам шкљоцнуо? Онако тек тек…
Ово је први пут да ми се, на нечем озбиљнијем, десило да не могу да поновим снимак којим нисам задовољан. Јер је у међувремену дошло до догађања тзв. историје. Стварност је одбила да позира поново.
А морао сам да пробам, да опалим ова два снимка док чекамо зелено, па како испадне
Раскрсница код савезне скупштине је испала некако битно место. Од ваљда једноцифреног броја казни што сам платио за ових 45 година возачког стажа, две сам платио тамо. Јер има нека своја правила о скретању. А ишли смо туда баш често, јер увек морамо преко панчевачког моста, а сва места куд идемо су или западно од града, или на сремској страни.
Десило се да је отац наследио нешто земље, с којом нисмо знали шта бисмо, 100км од куће, а сад још треба и порез… Но, прво фотка.
Е, онда су дућани имали излоге, па се шетња некако претварала у разгледање. Сад је ту некаква безлична стаклена скаламерија.
Да не бисмо плаћали тај порез, пронашао се штос: за нову шуму се не плаћа 20 година. Дакле, садимо шуму. За један викенд смо (ми и теткина породица) посадили око 2400 багремова, дан данас ми није јасно како. Ал’ дођемо некакви шампиони у младогоранству. Зелени, пре него што је то било кул.
радња је можда затворена али није сва роба склоњена
Фебруара 1976, таман у некој паузи оног великог снега, скрпимо некако да обиђем друштво по Немачкој и Холандији. Долазили они овамо више пута, ред је да се узврати посета. И тако доживим свој Ватерло (како је пар година пре тога пропевала Аба, она са два б).
На првом преснимку је обрнуто лево и десно. Или на овом. Не виде се таблице, ниједан натпис, ко ће сад знати које ваља.
Наравно, ни у каквој бици нисам био. Трг се зове Ватерло, у Амстердаму је, и негде раније тог дана је снимљено и оно са почетка оне кафанске серије. Доба дана је скоро сутон, целог дана је било сунчано, наместио се таман прелаз из жутог сата у плави (и, срећом, остало ми довољно снимака, јер је буџет за ову недељу био једна ролна црнобелог и једна ролна слајдова). Него, откуд овакав неред?
За утеху, пролеће је било нешто кишовитије, са пљусковима у априлу.
Након посне 1975. улетео сам одмах у много богатију 1976. Као прво, зима је била бела, након читаве серије зима без снега. Чак се сећам да је нека млада мамица гурала клинче у колицима, клинац се дере, снег пада, а она њему “не бој се ништа, то је природна појава”. Утешила га, вала, каогод што би само др Тешић умео.
Снег се, зачудо, држао дуго и високо. Мислим да ми за ово није ни требао статив, јер то је она година кад ми је најзад успело оно са развијањем у ИД-19 целих 30 минута уместо прописаних 18 чиме се добијала осетљивост од сулудих 33 степена ДИНа, и зачудо зрно није било “ко дечија глава”, како су тада говорили у клубу. А и контраст није испао лош. Светле тачке на снегу овог пута нису од прљавштине на снимку (тад сам већ научио да се са глатке стране негатива капљице скидају меким тоалет папиром), него се то пресијавају кристали воде. Познати као хуљице па хуљице.
Ко буде споменуо да више нема снега као што је некад био, подсетићу га на 8-XII-2012.
Овде би добро наишао неко да спомене грталицу, па да му одмах увалимо лопату и гледамо га мало преко нишана док не почисти. Као што се види из приложеног, ово је чишћено већ неколико пута, па је онда пало још.
И најзад једна права насумица, јер… ове се фотке уопште не сећам. Оно, није да сам неки светски шампион Баната у добром памћењу, али за практично све фотке које овде окачим знам бар приближно кад, тачно где и углавном како и зашто сам их снимио. Ово, међутим, јок.
За мртву природу се узима да је она сама по себи мотив, уместо да се преко мотива нађе убица… шашави ти Римљани.
Знам само заобилазно. Исти негатив као 1975.1, дакле мај-јун. Где? Па, моја соба, каква је тада била, и фотеље још нису добиле оне лудачке прекриваче од златножутог плиша, какав је данас немогуће наћи. Ћилимови на поду. Не виде се боје… а штета. Видеће се, можда, ако наиђе нека, сликала се та соба подоста. Како и зашто? Вероватно натуралистички троножац (дупе на кауч, лактове на колена), и зато да се мало поиграм својом најближом околиним (не волим реч окружење, откако је постала политичка коректура за опкољавање).
тако мајстора имам и спреда и из профила одједном, оштрог као што му је и сатара
Много поснија година, нема више оног дугачког распуста, а и студентски живот не оставља толико лове за материјал, али зато смањује број муштерија којима сам развијао филмове… те, тако, пад производње доводи до пада производње. Зато је прва фотка чак из маја, и бави се суштинским стварима у животу. И око њега.
Реч “сатарити” потиче од сатаре, а значи оно што се ради сатаром
У овом тренутку сам не само искусни мајстор за вишеструко опаљивање (блицем, тј), него и имам идеју шта са тим да урадим. Ни мање ни више него оно што је Пикасо радио ручно.
А онда је почео и тај студентски живот. Опремљен, најзад, ваљаном фоткалицом (Практика Л, са све огледалом и петоуглом призмом ака пентагоном, светломер у џепу), почео сам мало да шврљам и по том Новом Саду. Нарочито ноћом.
Не знам како је данас, ређе луњам улицама ноћу, али нешто ми се чини да су поливаче укинули. Ваљда се градови мање прљају, поскупела вода, ко ће то знати. А толико су их спомињали – Лабораторија, Чорба… Јер су били део фолклора.
Новобеограђанима остављам да сконтају одакле је ово снимљено. Јер ја више не умем да нађем.
Током свог најдужег распуста (оно од матуре до факултета) сам, шта да кажем, уживао колико сам стизао, што се види и по мањку фотки које би могле овде да кажу нешто о времену кад су снимљене. Тј било је фотака онолико, али личне природе.
Заобилазним стицајем околности сам се обрео на, ваљда, шеснаестом спрату неког солитера у неком од блокова. Нови Београд је још био поприлично нов, ни најстарији делови се још нису офуцали, а они најновији још нису ни постојали.
Било би занимљиво да неко данас сфотка исти призор, са истог места. Добро, тешко да би било под истим светлом, данас је позни октобар а ово је био август. Можда догодине.