Nastavite sa čitanjem… “NG 2017-2: Ovde nema harmonijskih oscilacija”
Tag: fotka u podne
NG 2017-1: Recimo, nešto poput artiljerijskog poligona
Pa, da krenemo polako. Najpre hronika dešavanja.
Nastavite sa čitanjem… “NG 2017-1: Recimo, nešto poput artiljerijskog poligona”
Једна од пре: све боје снега (4)
Да наставим са оном шетњом од прекјуче – ево, прешао сам скоро триста метара, и ту ме спопадне нека брадата заврзлама. То ће бити лично… хм, који ли враг? Личи на деда Мраза, ал је обучен као амерички свети Никола (немачки санкт Николаус – Клаус – санта Клаус), који пак нема никакве везе са својим даном него га везују за божић. Тј не баш толико за божић него за цео период од дана захвалности па до њега (енгр. истог). С тим што се увелико упињу да то некако покрије и цео новембар, не би ли црни петак пао нешто раније.
Рачунајући да сам уштрикао бар пет добрих до тог тренутка, нисам био нешто лоше расположен кад ми је пришао и покушао нешто да ме орасположи. Залуд му труд, ех. Видим, овдашњи глумац аматер, град мало одрешио кесу па им ваљда даје неку кинту, вежба, ради на ко зна ком будућем лику, здао се својски, даје ми бомбону. Твоја брада лажна а моја је права… добро дај, сретна ти радња, сетићу се ваљда кад опет дођу унучићи, да им дам.
Нешто касније спазим га прекопута.
(велика)
То “прекопута” схватити веома условно. Пута више нема. Ово је обријана главна улица, равна с краја на крај, нема ивичњака, нема коловоза, нема знакова, нема пешачких прелаза. Мали снежни плугови, они за тротоаре, се оријентишу тако што прте по средини и уз фасаде а гомилају између, а на сваких двадесетак метара просеку и попреко, да се остарели народ не изломи прескачући.
Једна од пре: киосци на оном тргу
Рекох да ћу о киосцима посебно. У ствари, већ сам једном сфоткао читаву серију са киосцима, али је време било шмрљаво новембарско, пролазника слабо нешто… није то то. Зато сам некако слаб на киоске, стално хоћу да поправим оцену, могу ја то боље.
Ово је снимљено годину или две раније од оног јуче (које сам снимио стојећи отприлике иза оног безбојног аутомобила у средини), исто зими али без снега. Што ми је покварило назив за данашњи чланак, али и даље може да носи “све боје” у називу.
(велика)
Ово је класичан синемаскрп, са подугачком експозицијом из руке (мало се и примећује на другом снимку здесна, код “Москве”). Овог пута нисам кренуо у соло шетњу, него смо пазарили нешто за унучиће. Дућан већ не постоји, затворен је на пролеће а уместо њега се накотила још једна коцкарница, камуфлирана у бункер. Зашто воле да немају прозоре, то би можда Достојевски умео да објасни.
Једна од пре: све боје снега (3)
Морам да признам да сам скоро заборавио из ког сам то ћошета снимио јучерашњу фотку – све сам био убеђен да сам стајао на јужном углу, међутим ништа се није слагало. А онда сам приметио она кола како излазе и схватио где сам то био – 30 метара даље.
Но, остало ми је нејасно одакле она љубичаста. Није тај билборд могао тамо да добаци, он је десетак метара удесно и прилично је високо. Но, на следећем снимку, још 30 метара даље, ми се разјаснило. Стварно плави сат, иако је већ 17:20 и то крајем децембра, кад би требало да је увелико мрак. Међутим, плави сат је имао своје мишљење о том мраку.
(велика)
Та лилава (од милоште звана буљичаста) је мешавина плавог сата и наранџастих светиљки. Много боље од романтичне представе о овом крају коју сам запамтио као клинац, кад смо ту негде у пиљарници купили кестење – данашња светла су моћнија и боље изгледају на фоткама. Већ оштрим… хм, објектив за кад падне снег па одемо у град (а где смо то сад ако не у граду?).
Једна од пре: све боје снега (2)
Знам да се прва звала “Све боје иња”, и да мора да сам имао бар још једну овакву, ал’ нека, ова се зове овако, са све двојком, јер је у мојој глави тај редослед. А и ону кад сам радио, то је било пре
кенозоиканего што сам имао чим да радим сирово, а ово је… да кажемо, ближе оном што сам хтео.
Док сам био основац, кад снег почне овако да изгледа, то је био крај. Крај лепе зиме, крај зимског распуста, крај санкања. Јер снег је пао колико је хтео да падне, отопио се тамо где се хода, бљузгавица се или поново смрзла или нашла начин да уђе у обућу. Чађ од грејања се таложила по снегу, и убрзо би једина бела места били кругови где се снег отопио око неке веће честице угља. Све је постајало ружно, и остајало тако до пролећа.
Данас су друге ствари ружне, али снег је лепши, кад га има.
(велика)
У ствари, ни овај не изгледа нешто лепо преко дана – индустријска со, којом се посипају коловози и плочници, га обоји горе него кад се момци ручно потпиш(ај)у по њему. Ваљда што је та боја неорганска, а ова друга гарантовано органска, враг ће га знати. Нема више ни чађи, јер се велике зграде греју издалека или на гас; оно што се појединачне куће греју на угаљ и дрва не добацује довољно да га опраши.
Једна од пре: улазе Лобачевски и Ешер у кафану
Не, није кафанска. Није ни виц. Ово је само један од луђих аутокрпова које сам успео да направим.
Под један, просторија. Историје онолико – како смо се прешли кад смо зидали, па на стандардна четири реда блокова, 4х25цм, додали још један за венац, па смо добили да је кров за тих 25цм виши него што је нормално. Тесарима све било нешто снеруке кад су правили кров.
А онда, коју ћемо конструкцију, са столицама, са рукама… ај са рукама (тако се зову оне косе греде што подупиру неке друге греде). С тим што руке онда морају да штрче кроз забат, па шта, ми смо то тако хтели. А на крају, кад је то постало поткровље, прозори дођу тако високо да је таваница у кућици у истој равни са таваницом у собама. И сад то само треба све ставити на једну фотку.
Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: улазе Лобачевски и Ешер у кафану”
