Фасцинирају ме асиметричне улице, оне где су с једне стране куће а са друге нешто друго – море, брдо, равница. Моја садашња улица је замало испала таква, бар до пола, где је требало да буде некакав царински магацин. Моја стара улица је накнадно испала таква, јер су седамдесетих и осамдесетих порушили куће с парне стране (до рампе) и подигли тзв. новоградњу.
А онда се деведесетих непарна страна постепено претворила у низ дућана. Има укупно четири куће у којима нема регистар касе. У некима од њих је већ осми или девети закупац. Има две цвећаре, три-четири кафића, парфимерија (са мењачницом), две пекаре, пиљарница, пет месара (не, четири: “Посрнули сточар” се претворио у мењачницу), преноћиште, две апотеке, фарбара, и дућан са зрневљем и слаткишима, који стално мења име – био је “Био шпајиз”, па “Шпајз” па сад “Био спајз”, чека се ново издање кесе.
(велика)
Како рекох пре неки дан, једва чекам да имам неки разлог да се промувам кад је овакво вече, и да нађем изговор да прошетам са фоткалицом. Нешто је била гужва у апотеци, па сам обишао један круг док се не разиђе. Кренем непарном страном, све бацајући поглед преко на парну.
