I need a crowd of people
But I can’t face them day-to-day
Probudio sam se veoma rano, jutro se tek zaletelo. Nemam takav običaj, pogotovo kad iz bio kog (obično glupog) razloga okasnim na počinak. Nisam dovoljno spavao i već se osećam umorno. To me brine, jer preda mnom je naporan dan i nije baš da sam ga započeo kako bi valjalo. Da sam imalo pametan kao što nisam, nazuo bih najudobnije patike, možda strpao fotoaparat u torbu i krenuo u dvočasovnu šetnju. Ali, ne. Neće mi to izbiti sve ove sive misli iz glave.
Potreban mi je odmor. A ta šetnja u rano jutro bi trebalo da se desi bez obuće, koracima po pesku neke duge i puste plaže.
Paul Simon je autor mnogih velikih pesama. Ova je pomalo zaboravljena.
Posle senzacionalnog uspeha albuma Bridge over Troubled Water (1970) niko nije očekivao da će planetarno popularni duet Simon & Garfunkel prestati sa zajedničkim radom. A upravo to se desilo. Uprkos svemu što su zajednički postigli, imali su potpuno različita viđenja u kom smeru treba da nastave karijeru. Art Garfunkel je u tom trenutku sebe više video kao glumca (igrao je početkom sedamdesetih u dva filma koje je režirao Mike Nichols – jedan od njih je čuveni Kvaka 22), a Paul Simon je nastavio da radi ono što najbolje zna – da piše nove pesme.
Očekivano, obojica su početkom sedamdesetih spremali solističke albume.
Nemoguće je preceniti značaj zaostavštine ovog čoveka. On je jedan od nekolicine koji su utemeljili gitaristički aspekt rock’n’rolla.
Oduvek je važilo u kraljevinama, bilo da je reč o istoriji ili mašti: kraljevi su ceremonijalne ličnosti, simboli moći centralne vladavine. Pravu moć su imali ljudi od poverenja, najčešće u senci, oni koji su vukli konce i rešavali stvari bez ikakve parade.
Nemoguće je izbeći paralelu u rock’n’rollu, a primera ima na svu volju. No, ako smo samo jednog nazvali kraljem rock’n’rolla, bilo bi pošteno da razmaknemo zavesu iza njega malo šire i raširimo snom reflektora: u ključnim trenucima po razvoj žanra, iza Elvisa je, sa gitarom u rukama, stajao Scotty Moore.
Te 1954. godine desila se epizoda istorije popularne muzike 20. veka koja je utemeljila ono što će se dešavati globalno nekoliko decenija potom.
Kada biste birali da samo jedan akustični instrument prati vaše pevanje, a da to nije ni gitara ni klavir, koji biste izabrali?
Na moje zgražavanje, upravo sam utvrdio da rubrika “Muzika za popodne” na Suštini pasijansa još uvek nije ugostila projekat Musica Nuda. U neverici prekidam sve što sam do ovog časa radio i ispravljam taj skandalozni propust.
E, tako. Sad je malo lakše. Bar dok ne dođemo do prve poente, a tad ćemo tokom pauze preslušati i živu izvedbu ove numere Bitlsa. Jer, važno je.
U svakom javnom bavljenju, kada se odreknete prepotentnog nastupa i zapravo samo pokušavate da se dokažete svojim radom bez obzira na pakosne komentare sitnih duša, proći ćete loše.
Kada je Zoća juče pomenuo sindrom “neuspešnih” – to jest, uspešnih imena iz sveta muzike koji su imali taj peh da neki idiot koji piše za muzički časopis izjavi kako im je glavna karakteristika to što liče na nekog drugog, već dokazano uspešnog i tiražnog, nisam mogao da se ne setim veoma sličnog i ništa manje nepravednog slučaja.
Fascinantno je, pak, sa koliko mirnim i gospodskim stavom je Robin Trower izdržao krajnje vulgarne i neopravdane kvalifikacije u času kada je stvarao fantastičnu muziku.
Ovakvu kvalifikaciju do sada nisam čuo. Ako je ne zabeležim, zaboraviću je, a to bi bilo nepravedno i pomalo rizično.
Kad je neko lud, onda tu nema pomoći: ovu frazu sam do sada previše puta upotrebio i malčice se već izlizala, ali kad malo pažljivije poslušate ovo što imam da vam predstavim, razumećete zašto je celishodno da to izrazim baš tako.
Elem, mislim da je Gentle Giant jedina grupa sa kojom sam ikad u životu imao posla, a da se desilo sledeće: zarazio sam se na prvo slušanje, a pritom ja nikada nikoga pametnog nisam uspeo da zarazim za tu muziku. To da su ti ljudi bili kolektivno ludi nije nikakva misterija. Zato valjda nisu ni mogli da prevaziđu vreme u kojem su radili. Ali oni su se bar razbežali kud koji: ja sam problem. Sklonost ka anahronim i (is)komplikovanim oblicima muzike izvesno me kvalifikuje barem kao potencijalno ludog. Drugi se izvlače: no, izgleda da moja okolina krije od mene neka saznanja o meni.
Štaviše, u par navrata umalo nisam nadrljao zbog njih. Boktemazo, pa to mi se nije desilo ni sa glasnim puštanjem grupe King Crimson.
To što je Dylanov katalog najzad otvoren za principe 21. veka iskoristiću da vam otkrijem jedan element u slagalici svog odrastanja.
Ne Cevki se nedavno desila tektonska promena: kancelarija Boba Dylana koja brine o njegovom muzičkom nasleđu na tržištu odlučila je da pusti značajan deo njegovog kataloga u opticaj. Tamo još uvek nema nekih značajnih numera (ili ako baš hoćete: beznačajnih, ali dragih), ali razlika je već strahovita: Bob Dylan je najzad, posle dugog perioda sporadičnog promotivnog pojavljivanja na Internetu, postao deo najvažnijeg medijskog kanala civilizacije 21. veka.
Za svet banalna, ali za Suštinu pasijansa značajna promena je ta što ćemo sad moći da zahvatimo u taj katalog kako bismo ozvučili svoje priče o muzici koju volimo i epizodice iz života koje jedino tom muzikom možemo da ozvučimo.
Za početak biram prvu pesmu sa prvog vinila Boba Dylana koji sam svojom rukom stavio na gramofon i pažljivo preslušao. Nije to bio moj vinil, a kamoli moj gramofon, ali ko te pita za to: bilo je to moje iskustvo.
Nije da sam tad išta suvislo razumeo. Imao sam nepunih trinaest, čak ni sve glagolske oblike engleskog jezika nisam dobro znao. Sa ovim stihovima prvog rock’n’roll Nobelovca se pomalo patim i dan danas, nije da nije. No, ostade tada nešto u meni, pa zauvek.
Da bi Robert Fripp zadržao pažnju na nekom muzičaru duže od šest sekundi, ovaj mora da bude mešavina Mocarta, Ajnštajna i bele ajkule, sa uzgrednom sposobnošću čitanja misli i trenutnog isporučivanja rezultata. Sa tim karakteristikama se tek stiže na audiciju.
Sinhronicitet je princip koji, evo već punih osam godina i četiri dana, uporno prati Suštinu pasijansa na putu saznavanja svega što je predmet našeg interesovanja. I tako, pomenuh prekjuče koliko je rigidna atmosfera rada i preciznosti vladala u vezi sa svakim zamislivim aspektom ideje pod nazivom King Crimson. A baš kao da se namestilo, u jednoj fejZbučnoj grupici koja progresivnu muziku neguje kao fetiš osvanuo je jedan audio-video zapis sa Cevke u kojoj se pojavljuje Adrian Belew, sam sa akustičnom gitarom, dakle najogoljenije moguće, i rekonstruiše jedan detalj iz perioda svoje karijere kad je bio frontmen grupe King Crimson, a što je radio duže od bilo koga drugog.
Nemam običaj da zahvatam gusarske video-snimke, ali ovog puta nisam mogao da odolim. Poslušajte i pogledajte pažljivo. I nemojte da izostavite reakciju publike iz ukupnog utiska.
Dakle, retoričko pitanje koje Belew na početku postavlja – da li ste se ikada zapitali šta svira jedan član benda? – i ono što sledi otkrivaju mnogo toga ako ste spremni da obratite pažnju.
Možda će se ispostaviti da naslov albuma i nije toliko pretenciozan koliko se čini u prvi mah.
Nešto mi ne ide pisanje ovih dana. Zapravo, ni slušanjem muzike ne mogu da se nešto pohvalim. Nije da nema dobrog zvuka oko mene, nego nikako ne ide u glavu. K’o panju da puštam muziku, u panj sam se i pretvorio…
Znam tačno i šta mi je, samo mi je mučno da prevalim: freelancer blues. Gledajući oko sebe druge kako se muče i doživljavaju jezu čak i na tzv. stalnom radnom mestu, a znajući koliko je dobrih ljudi oko mene ostalo bez posla, u strahu da se i meni isto ne desi, pregorevam radeći spoljni posao na kom sam permanentno angažovan. I tako, od sve slobode koju imam, postao sam jedan od najmanje slobodnih ljudi u sopstvenoj okolini.
Kao onaj jadnik Sizif, kojem su svake večeri, tamo na vrhu, govorili: “Budalo! Nije to taj kamen! Marš dole i dovaljaj onaj koji treba!”. Računam, ta muka je još veća od one da kažnjenik večnosti valja jedan te isti kamen uzbrdo, jer pride ispada i glup.
U pokušaju da plasiraju svoje ideje, neki umetnici potajno jure za slavom. Malobrojni otvoreno rade protiv mogućnosti da postanu slavni, što njihovo delovanje čini još intrigantnijim.
Moj virtuelni prijatelj Dimče je iz Velesa koji više nije Titov. Profesionalni je muzičar i, normalno, strastveni kolekcionar. Prošlog leta je krenuo da izbacuje fotke omiljenih vinila svoje fonoteke, što je kod ljudi sličnih njemu izazvalo refleksni grč u stomaku. Bogme, imalo se šta videti, po nešto za svačiji ukus, a mene je iznenadio albumima Michaela de Albuquerquea. Odmah sam priupitao Dimčeta da li ih ima u nekom lako razmenjivom digitalnom formatu, no on nije mogao da mi pomogne oko toga. Ovakvi albumi su i inicijalno štampani u malim tiražima i retko ko ih se seti da ih ponovo izda na CD-u.
A ja ne mogu da putujem u drugu državu ne bih li ih čuo.
