Diptih, kao iskupljenje. Nisam odavno.
Proganjala me ona fotka od pre dva dana, jer nije uspela, i to za dlaku. A bilo je zbog te fotografije i čestitih primedbi u kamernoj atmosferi e-pošte. Šta da radim, našao sam temu za iskupljenje:
Tag: jedna na dan
Jedna na dan (353): 18. mart 2013.
Odavno sam imao želju da uhvatim ovako nešto, ali nisam imao prilike.
Eto, uvek se desi. Strpljen, spašen.
U ponedeljak uveče, prisustvovao sam svečanosti dodele medalja pravednika među nacijama, najvišem priznanju koje država Izrael dodeljuje nejevrejima. To je priznanje za pripadnike drugih nacija koji su u toku holokausta spasavali Jevreje. Jedan od dobitnika je Vojislav Knežević, Jasnin deda – i tako sam se našao na toj svečanosti. Usput sam zamoljen i da fotografišem dešavanje za potrebe porodične arhive, što mi nije teško palo.
Fotka za ovaj put je jedna sporedna. Nisam mogao da odolim ziceru:
Jedna na dan (352): 17. mart 2013.
Ni duže pripreme, ni većeg blata. Kad se ne da, onda se baš ne da…
Triput sam proveravao vreme. Upotrebio sam program “Sunčanica”, koji mi je Miloš napravio još pre dve godine, da proverim tačno vreme zalaska sunca. Overio sam baterije. Navrnuo polarizacioni filter da bih postigao dublje nebo. I opet se nije dalo. Nekim danima baš ne možeš, pa da si još toliki.
Jedna na dan (351): 16. mart 2013.
Opet sam crtao. Opet će biti nezadovoljnih. A meni bilo po volji, jer sam nacrtao svoje davno sećanje…
Tokom juče pomenute šetnje, stigli smo do moje osnovne škole. Kovana ograda te građevine je uvek zanimljiv objekat za fotografisanje. Pogotovo je bila kada je pao onaj sneg u noći između četvrtka i petka. Ugledao sam jedan naročit detalj na ogradi i već tog časa sam znao šta hoću. Priznajem, ovaj rezultat je mala varijacija te ideje, ali bilo mi je po volji.
Jedna na dan (350): 15. mart 2013.
Treba da nastupi sivilo da bi čovek primetio. Vrag će ga znati zašto ovo nisam primetio ranije…
“A da malo prošetamo posle ovolike klope”, reče Marinko. Pa hajde, slažem se. Valja napraviti ono što Englezi nazivaju “a mile after a meal“. I tako, nogu pred nogu, napravismo dobar krug po hladnom danu prekrivenom snegom, vodom i blatom. I šetajući tako, naiđemo na mesto pored kojeg prođem relativno često, ali zaista nisam primetio detalj: neka benasta vrata sa prozorom usađena u zid na visini do koje nedostaju bar tri stepenika.
Jedna na dan (349): 14. mart 2013.
Istrči i uhvati priliku!
Setih se onog stiha Bore Đorđevića, beše valjda iz one zbirke pesama posle koje je aplicirao za udruženje književnika… Više epigram nego stih, uhvatio je suštinu večernjeg sata petka s polovine marta 2013:
Evo snega, jeb’o njega!
Dakle, uhvatio sam ga jošte, dok ga ima. Ovo je verovatno poslednji ove zime.
Jedna na dan (348): 13. mart 2013.
A, pa tako mi i treba kad ne pratim sopstveni instinkt…
Pri kraju sam drugog ciklusa u projektu “jedna na dan”, pa polako već pomalo svodim račune. Jedna od najvažnijih opštih pouka je nešto što sam svojevremeno stekao, pa negde usput opet izgubio, i glasi: sledi svoj instinkt. Prosto da ne može prostije biti.
Zapravo, nisu problem neki dobri ljudi koji dobronamerno čantraju, jer oni su manje-više uvek u pravu i žele mi dobro.
Jedna na dan (347): 12. mart 2013.
Gurmanska etida: bruschetti in C moll, moderato ma non tropo. Mezzoforte. Forte. Fortissimo. Coda.
Nalik onom junaku vica koji iz ludnice piše kako svaki dan idu na bazen, a doktor im obećao da će zbog dobrog vladanja sledećeg meseca dobiti i vodu u bazenu, i meni se ponekad posreći poslastica za večeru. Nisam odoleo, napravio sam foto-belešku dve faze kreiranja brusketa. Dobio sam embarego na objavljivanje prve faze (šteta: jurio sam geometrijski šablon tost-hlebova u plehu tokom premazivanja maslinovim uljem), ali sam zato dobio odobrenje da objavim ono kad je bilo gotovo.
Jedna na dan (346): 11. mart 2013.
Jedna stara. Beše odbačena: nju sam jurio, a desile se neke druge…
Postoje fotografije čija sudbina je da budu odbačene zato što nisu najbolje u špilu. Najčešće, nije šteta: prosto, loviš sitnice od jedne do druge ekspozicije i onda se tokom tog procesa možda i udaljiš od prvobitne ideje, jureći nešto drugo i dolazeći do možda neplaniranog, ali valjanog rezultata kojim se sesija završava. Ona prva bude sa stotinu mana, to znaš na kraju, jer prepoznaješ elemente koje si vrteo po kadru. Ponekad, međutim, moraš da odbaciš i dobru fotku samo zato što za nju nema mesta: ona je dobra, ali druge su bolje. Baš to se desilo sa ovom fotografijom, u jednoj kućnoj sesiji krajem januara, kada su je prestigle druge fotke.
Jedna na dan (345): 10. mart 2013.
Najzad došlo na red. A imam tu kapiju na zicer odavno…
Postoji lokalna legenda o kojoj ne znam dovoljno, ali jedna kratka i odsečna referenca je potvrdila da je stvar tačna. Elem, kad se krajem pedesetih gradila jedna stambena zgrada u centru Kikinde, vis-à-vis katoličke crkve, u čijem prizemlju je kasnije bila legendarna “Kasina” (i svašta nešta posle, danas je nekakva prodavnica kozmetike), desila se intriga. Čuo sam, pa nisam verovao, onda sam proverio, zaista je ličilo da je istina, i onda sam se najzad setio da pitam svog oca, koji je o svakoj većoj građevini podignutoj tih godina u Kikindi znao sve, jer te građevine su bile njegova jedina prava škola.
