Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
JEDONIZAM (im. m. –zma): posebna grana hedonizma čiji sledbenici upražnjavaju uživanja u sferi jedenja.
Sa Banetom se motam već mesecima, nikako da se sretnemo i ispričamo kao ljudi. Taj susret je najzad upriličen (posle jedne perfektne epizode sinhroniciteta°) i to u restoranu koji obojica volimo da pohodimo: mirno i tiho mesto, dobra klopa, čestita usluga, pristojne cene. A u jedonističkim pojedinostima, to je izgledalo ovako:
Šta god ti ja sad rek’o, nećeš mi verovati. Zato bi bilo bolje da izmislim neku priču. K’o ovi političari što prvo nešto urade, a onda objašnjavaju šta su uradili. Kad im kažeš gde su pogrešili, nekako uvek ti ispadneš kriv zbog toga…
Ne bojte se. Još uvek nisam spao na to da se bavim politikom; valjda neću ni morati. Ali mogu da koristim metode dotičnih da vas ubedim da je sve ovo trebalo baš tako. Problem je jedino u tome što ja nemam nameru da lažem. Nego, hajde da iz jednog slučaja izvučemo neke valjane pouke. Zaista, mogu da vas naučim kako da unapred znate da ćete pogrešiti, iako vam đavo ne da mira nego vaš želite da slikate. Eto, to je prvi preduslov: želite da slikate, a nemate ni ideju ni stvarnu nameru da se potrudite. Tada je pošteno reći “sutra ću”. Ali, problem je u tome što idete i dalje, pa sve pokušavate da usput nađete neki alibi. To već završava slučajnim i polovičnim uspesima, poput ovog:
Nije mi toliko stalo do cveća, nego sam poludeo igrajući se ovim objektivom…
Ima već više od nedelju dana da sa fotoaparata ne skidam onaj prime objektiv. I umesto da istražim sve što se može, a može se mnogo, ja se vezao velikog otvora blende k’o pijan plota. Te imam dosta svetla i u kućnim uslovima, te imam plitku zonu oštrine, pa pozadinu eliminišem k’o od šale. Dobra je to opcija i ništa ja tu nisam novo ni otkrio ni pokazao; nego kad se kao dete dočepam, pa ne puštam… Obećao sam sebi da ću da istutnjim još jednu sesiju, pa ću da se vratim “velikom” objektivu, jer tek njim još moram da se bavim da bih naučio da baratam dovoljno brzo. Kiša mi je pomela plan za šetnju, tako da je pala kućna potraga. Aha, evo nekih malenih karanfila koje je Jasna kupila na pijaci u nedelju prepodne:
“Zašto se petljaš sada ovde? Šta radiš sa tim fotoaparatom? Beži odavde! Slikaj kad bude gotovo!”
Samo Jasna zna kako to iuzgleda živeti sa ludakom. Odajte joj priznanje na taktu i strpljenju. Ama, pomogao bih joj kad bih znao kako – što je teško s obzirom na to da sam ja glavni negativac u priči… 
Uglavnom, subotnje veče je prošlo u druženju sa uskim krugom prijatelja, ovog puta u našem domu. A kad je Jasna dobro raspoložena za neku prigodu kao što je to bio slučaj tokom popodneva u pripremi za goste, onda tu ima raznih hedonističkih cirkusa. Njene sezonske sveže salate su legendarne. Ne verujete? Poverovaćete kad vidite ovo:
Ponekad se namesti samo od sebe i ne morate da uradite baš ništa osim da škljocnete.
Tokom šetnje, namestih se na nekakvom sajmu nauke koji su vodila deca iz srednjih škola. Dobra ideja, moram da priznam: o nauci se tako malo misli da je to pomalo mučno. Propagiranje nauke je nešto što bi moralo da se radi češće, intenzivnije i na svaki način zabavnije (ko se seća TV emisija Dejvida Belamija i Magnusa Pajka, zna o čemu pričam). Tek, namestilo mi se tamo par kadrova i posle mije bilo žao što nisam znao za sajam i ranije došao da vidim i slikam više. A kad meraklijski hvatate sadržaj, onda nema puno brige. Poput ove fotke, koja je celi kadar:
Može li se fotografija načiniti iz glave? Izgleda da može.
Bilo je pometnje u toku kasnog popodneva: imao sam plan da izvedem jednu davno planiranu foto-sesiju po okolini, ali časak pre nego što je trebalo da se uputim, imao sam problema u računaru: grafička kartica je ispustila plemenitu dušu i nimalo plemenit miris paljevine. Kada se ispostavilo da druge štete osim spaljene kartice nema, bilo je već kasno da krenem napolje, a bio sam oznojan kao da sam proveo dan na vrelom asfaltu…
Ta figura “na vrelom asfaltu” me je podsetila na jednu nedavnu fotku kojoj sam hteo da se vratim. Zadao sam sebi zadatak da od trivijalnog škljoca napravim magičnu fotku za razglednicu Kikinde. Mogu li ja to, zapitao sam se i dao na posao. Dvadesetak minuta kasnije, dobio sam ovo:
Jedna od najstarijih preporuka za lovce na zanimljive scene za fotografisanje glasi: “Hodaj ulicom i drži fotoaparat u pripravnosti”.
OK, lud dan je pretekao; juče je Valex svratio do Kikinde, a šta je bilo pre, za vreme i posle posete, ovog puta ćemo prećutati. No, šetali smo tako sa svojim zverinama o ramenu, kad ispred najodvratnije kineske radnje u gradu naiđoh na ovu scenu:
Što ti je svet komunikacija: još uvek volimo žice, pa to ti je. Samo što nema ko da ih očešlja, da nam ulice budu malo urednije…
U šetnji koju nisam davno preduzeo, ovog puta sam namerno sveo svoje mogućnosti na manju meru, jer sam se obezobrazio udobnošću tehnologije, a to je loše. Zato sam navrnuo objektiv od 50 mm i samo njega imao uz fotoaparat. Ishod: morao sam da se snalazim u situacijama koje sam inače uzeo zdravo za gotovo. I to se pretvorilo u dobar pristup: slike sam pretpostavljao teže, ali sa više pažnje i uz očigledno bolje kontrolisane rezultae. Poput ovog:
Odrasli ljudi pa se igraju kornjačama, bože me sakloni, šta još neću videti…
Desilo se dvaput u razmaku od samo nedelju dana… Dok smo se Jasna i ja verali preko brda do vratnjanskih kapija, njeni roditelji su nas čekali u hladu pokraj polaznog mesta. Kad smo se vratili, videli smo kako se igraju nekom malenom kornjačom koja je prolazila tuda… Slikao sam je na dlanu, pa su je pustili. U nedelju smo otišli na okupljanje povodom slave kod poZZdravljača, kad njegova gospođa reče “Imamo novog žuću!” i donese da pokaže:
Od svog ludila u spoljnom krugu pakla, ja sam tokom Đurđevdana imao bogat foto dan. U inat svima.
Malo sam mlatarao okolo, malo slikao oblake, malo kaktuse, malo Kaću koja mi je pozirala veštinom kao da je išla na kurs za manekene… A beše i materijala za arhivu za blisko društvo, jer smo stigli i do poZZdravljača, koji je okupio društvo povodom slave, kako on to sam voli da kaže. Nije da nije, iz sve četiri sesije iz prethodnog dana imam fotke vredne objavljivanja u projektu “jedna na dan”, a to uobičajeno znači da sam ja sad na slatkim mukama…
Da ne bih izigravao Buridanovog magarca, trudim se ovog puta da izdvojim prvu fotku koja je “pozirana” i u kojoj sam imao jasan cilj da izolujem prednji plan od pozadine. Elem, prošlo je već dovoljno vremena otkad imam DSRL u rukama i takav zahtev bi morao da mi pređe u rutinu. Upućen sam da u dvorištu imamo tek procvetali kaktus i to je bilo dovoljno.
