Tag: jedna na dan

Kada je novembarski dan sunčan, onda je baš sunčan. Tada bude moguće hvatati neverovatne boje koje u drugo doba godine ne postoje.

Već sam stekao neko iskustvo sa momentima kada u novembru bude lepo vreme. Tad valja izlaziti iz kuće i hvatati poslednje tragove sunca, jer toga neće biti do kraja marta. Istrčao sam u dvorište i rešio da napravim neku ekstravagancu sa bojama, pa šta god ispadne.

Brzo mi je u kadar upao nekakav mali crveni kišobran sa dečijih kolica, okačen u našem dvorištu o komšijinu kotarku. Uzeo sam to čudo, odneo ga u baštu, pa krenuo da se zevzečim sa njim. Već dok sam radio, setio sam se jedne sesije od prošle godine u kojoj sam došao do nemogućih kombinacija boje svetla. Bilo je jasno da ću izvesti nešto slično, ovog puta baš ekstravagantno zbog crvene boje kišobrančića. Gurnuo sam ga u stub za lozu, pa slikao odozdo spram neba… Brzo sam došao do rezultata koji sam posle zgotovio u obradi.

Istina je da su plava i žuta malo dopingovane, ali ko je mogao da odoli. Kad napravite efikasan hodogram obrade, tada eksperimenti ne bole. Mišn akomplišd.

Ponekad te slika sustigne tamo gde si najmanje mogao da očekuješ…

Tokom popodneva sam svratio u banku da odnesem AdSense ček (spasibog, jedva se nekako nakupilo za isplatu posle… posle dosta vremena), pa usput stanem i pred bankomat iliti uređaj u narodu poznat kao “zid plača”.

Izašle su mi samo novčanice od 500 dinara; ne pravim pitanje, nego je bitno za priču to što su novčanice ispale zadnjom stranom nagore. Da su novčanice bile složene kao i obično, verovatno nikad ne bih uočio ovo što se zateklo na jednoj od njih, gornjoj u šteku. Pogledajte:

Ajd’ što sam se uzdržao da se ne nasmejem glasno pred poprilično naroda koji je bio zatečen u banci, nego… Kako da vam kažem: ovo apsolutno liči na moj rukopis. I ne samo to: ja sam levoruk i kad nešto precrtavam, onda to činim zdesna ulevo i odozdo nagore. Probajte sami: ako ste desnoruki, najverovatnije precrtavate sleva udesno, takođe odozdo nagore. To znači da je onaj ko je odlučio da devalvira ovu novčanicu za jedan dinar takođe, gle koincidencije, levoruk. Ajde-de, nego ovo je malo previše – i levoruk i rukopis koji liči… Boga mi, vreme je za zna-se-koju špicu.

Odjavljujem se uz konstataciju da motiv na fotki jeste incindentalan, ali je novčanica bila zanimljiva i kao predmet makro fotografisanja. Mišn akomplišd.

Otkad nisam video ovako lepu gomilu…

Bili smo kod prijatelja na nekoj večerici i druženju. A tamo, u prikrajku, trenutno pored sezonskog aranžmana u uglu dnevne sobe, stajala je korpa puna dunja. Koliko čujem, sledećeg vikenda će se praviti kitnikes. Uh, boktemazo, otkad nisam probao kitnikes, onaj pravi, što nije presladak. Moraću da preporučim svoje degustatorske kapacitete…

Uglavnom, ko bi odoleo takvoj sceni. Poigrao sam se malo i na kraju dobio ovo:

Pošto je fotka spontano izvedena, a ne planirana unapred, nemam šta veliko da pričam. Tek, nisam čak ni ukrao jednu dunju da mi malo miriši na stolu, a onda da je pojedemo. Zadovoljio sam se krađom scene; mišn akomplišd.

Ovo postaje sve zanimljivije. Međutim, glavna pouka i dalje glasi “lakše reći nego učiniti”…

Ostadoše još dve-tri teme iz fotografija koje sam video a koje bih hteo da rekonstruišem (ili makar da pokušam, do mere svojih skromnih kapaciteta). I da znate, sve mi se više dopada kao epizoda, jer naučim nešto usput. Karakteristika ovog nastupa je takva da se razlikuje od dosadašnjeg uobičajenog načina – to nisu fotke koje sam zamišljam, pa unapred u njih ugrađujem i limite za koje znam da postoje. umesto toga, moram da smislim kako ću da rešim neko pitanje.

Pažljiviji posetioci sa dužim stažom na Suštini pasijansa će se svakako setiti da sam se već igrao vatrom… To jest, plamenom. Tema je fascinantna i, da vam iskreno priznam, jebeno teška za izvedbu. Bez posebnih filtera (koje ja svakako nemam) plamen probija dinamički opseg (klipuje), jako je teško izvesti kompoziciju koja ima iole smisla i neophodna je ozbiljnija postprodukcija.

A sad sam pride iskomplikovao stvar. Hteo sam da to bude makro vrha šibice u plamenu, kao na fotki koju sam video negde, i da, ako je moguće, svetlost tog plamena bude jedini izvor svetla.

Za makro ni po jada – tako je i bolje, jer se kompozicija rešava “na prirodno”. Ali, to oko svetlosti plamena kao jedinom izvoru… Jedva živ sam uhvatio fokus… Od deset ekspozicija koje sam napravio, tri su bile eksplicitni škart, četiri su bile totalno nezanimljive i bez potencijala da se dalje obrađuju, a samo tri su preostale za čačkanje. Presudio je oblik plamena.

Na izabranoj fotki je na kraju nedostajala ključna količina kontrasta koji bi istakao teksturu pocrnelog dela šibice; kada sam to sredio u Photoshopu, pa postavio pristojni unsharp mask, okolni šum je napravio još gore nego što je bilo. Najlakše je preko okolo-naokolo… Duplirao sam sloj, preoštrio ga, pa izbrisao sve osim samog tela šibice. Onda sam malo smanjio punoću gornjeg sloja, da ne ispadne baš preoštro, a zatim slepio slojeve. Nisam morao da se brinem oko preostale dinamike – ova vinjeta nije veštačka (kao što često umem da je upotrebim), nego sam je dobio laganom promenom dinamike tamnih tonova dok nije sama postala očigledna.

Rezultatom sam prilično zadovoljan, mada moram priznati da ima tu još nekih detalja kojima bi bilo zgodno vratiti se. Ostaviću to za neki drugi put. Mišn akomplišd.

Sad zaista moram da zastanem i da razmislim šta da mu uradim. Ako nasrnem na njega i učinim mu nešto nažao, možda ću završiti u zatvoru, ali sasvim sigurno ću učiniti uslugu svetu.

Vratio se.

Hoću da kažem – nemojte mi reći da postoje dvojica takvih, jer to bi bilo previše.

Govorim o poštaru, inteligentnom stvoru koji savije svaki časopis popreko, pa ga gurne u prorez kapije. Može da ga savije i uzduž, pa da ne polomi riknu. Može i da ga ne savije, pa da ga gurne pod kapiju ili pod roletnu; ona prva do kapije je uvek spuštena. Može, poput onog pre dva meseca, da nekako ugura National Geographic u poštansko sanduče. Ili može, kao što je to bez problema nekada funkcionisalo godinama, da uradi bilo šta, samo da ne ošteti moje jebene novine.

Zahvaljujući idiotu koji mi isporučuje poštu, uštedeo sam značajne pare. Recimo, prekinuo sam pretplatu na časopise UNCUT posle pet godina (90 € godišnje, 165 € za dve godine), pretplatu na časopis Digital Camera posle četiri godine (230 € za dve godine), a taman sam se kanio da se pretplatim na još jedan časopis. Vrhunac su bili polomljeni CD-ovi u novinama samo zato što je čovek osetio potrebu da savija origami baš pred mojom kapijom. I danas, kad sam pretplaćen samo na National Geographic, moraću da prestanem i sa tom pretplatom i da pređem na kupovinu na kiosku. Ne mogu više da trpim da poštar pravi origami od mojih časopisa. Ovaj komad je toliko oštećen da ću kupiti drugi. Nije mi do 270 dinara, nego što ja ispadam glup zato što u ovoj zemlji jebena pošta ne ume da isporuči sto grama časopisa na adresu a da ga ne ošteti. Ispadam glup zbog idiota koga štiti ceo sistem Pošte Srbije, od njegovog šefa do upravnika pošte čija izjava “ja im ne mogu ništa” je već postala legendarna.

Toliko sam bio besan da zamalo nisam omašio fotku dana. Napravio sam dve fotografije da bih dokumentovao ovo oštećenje. I jednu od njih puštam mada znam da sadrži barem četiri elementa škarta (paz’ da ne komentarišem koja – ali vi ste slobodni da ih nabrojite u komentaru). Mišn not akomlišd. Biće akomplišd kad u dnevniku čujete da je neki ludak iz Kikinde nasrnuo na državnog službenika i napravio origami od njega i njegovog bicikla.

Izvinjavam se dobrim posetiocima Suštine pasijansa na besu. Mišn not akomplišd.

Ovog puta, moj zadatak je bio da fotografišem. A vaš zadatak je detektivske prirode…

Dakle, samo jednom ranije sam se ovoliko namučio u pripremi fotke dana u kući – kad sam slagao one bojice u krug… Zamisao za ovu fotku je, poput one prekjuče, bio vezan za jedan rad koji sam video u jednom foto-časopisu. Hteo sam da se poigram parafrazirajući scenu; čak je i ogledalo isto…

Rezultujuća fotka je poput onih iz “Tik-taka”: pronađite tri vampira u ovoj sceni.

Neke pretpostavke za izvedbu ove fotke su bile proste: dve ekspozicije sa stalka, pažljivo preuređenje da ne pomerim ništa osim onog što treba, optimalan ugao da olakšam montažu, identična obrada u postprodukciji (srećom, Lightroom ima opciju prenosa svih parametara obrade)…

Lakše reći nego učiniti.

Nastavite sa čitanjem… “Fotografija dana, 6. novembar 2011”

Usporen dan na Suštini pasijansa, moralo je da bude tako. Ja to tako zato što je bio divan dan, divan dan, divan dan, sve sa doboš tortom, jedinom koju volim da jedem. A imam i novi fotoaparat, nosim ga stalno oko vrata.

Iako sam imao i te kako mnogo posla da završim – od one vrste koja samo subotom može da se zgotovi, nakupljeni poslovi bez roka i sitnice koje su nebitne, ali ih valja pozavršavati – opustio sam se i iskulirao malčice. Dao sam sebi za pravo. Zato i lakši ritam na Suštini pasijansa, sve sa pometnjom koja je nastala nakon što je prethodne noći pukla baza, pa se povratila, a jutarnji video klip iz volšebnih razloga dočekao veče da bi bio aftamacki objavljen… Ne, neću se nervirati zbog tehnologije, bilo bi to glupo.

A onda sam od svojih devojčica dobio fotoaparat na poklon… Čule su, valjda, da planiram nabavku, pa su pomislile da mi pomognu… I sad se Jasna pita da li će moja pretnja o stalnom nošenju ovog uređaja oko vrata biti stvarno ispunjena li sam se samo šalio. Sirota, moraće da dočeka prepodne da bi saznala.

A zašto da ne bih. Istina, ne mogu da provalim gde se stavlja memorijska kartica (ili ide film? a možda čak i fotografska ploča?), ali neću da budem sitničav…

U “vrućem lageru” tema za projekat “jedna na dan”, sad postoje teme koje čekaju da se uluči prilika; prosto, ne budem li imao neku akutnu temu, eto prilike. A u danu za mnom nije bilo druge, nego da uslikam butelju od pečene zemlje koju sam, sve napunjenu Bikaverom, vinom koje volim, dobio kao rođendanski poklon od brata i snaje. Mmmm!

Improvizovani studio je sklopljen za pet minuta, malo sam se namučio sa svetlom (uh… ovo postaje sve komplikovanije), ali sam dobio pristojan rezultat…

Ponavljam po stoti put: nema veze što niste profesionalac, pa nema smisla da trošite pare na ozbiljnu rasvetu i ozbiljne (i ne baš jeftine) pozadine. Može to i za 150-200 dinara investicije: kupite crni hamer i nađite način da ga postavite u zakrivljeni položaj od ravni stola do dovoljno visoke pozadine. Nađite neku pristojnu baterijsku lampu (ili više njih) kao osvetljenje iz ruke dok ne nabavite prave reflektore ili soft box. Postavite fotoaparat na stoni ili visoki tronožac i naučite da okidate odloženo ili udaljenim okidačem. Naučite da kompenzujete temperaturu svetla kako valja – i slikajte male objekte u improvizovanom kućnom studiju do mile volje. I, pobogu, eksperimentišite koliko vam srce ište.

U međuvremenu, treba li da pominjem? Dakako: mišn akomplišd.

Moj sledeći plan je proširenje izbora boja pozadina. Moraću da potražim malo kvalitetnije kartone u raznim bojama. Valjaće mi za zimske projekte koji dolaze.

Ko ima hrabrosti da kanališe grešku? Ko god je voljan da proba!

Jako često naiđem na fotografije koje su totalno mimo pravila. Izrez je pogrešan, svetlo je nedostatno, boje su izvrnute u postprodukciji. Pa onda: balans belog je očigledno pogrešan, nekakva obrada je pregušila celu scenu, slika je van fokusa…

Ne govorim o škartovima: govorim o fotografijama koje su kanalisane da tako izgledaju i koje su objavljene sa ko zna kojom namerom. Zajedničko za te fotke je da zaista privlače pažnju, sadrže neku bizarnu lepotu koju nije lako razumeti. Poslednji put kad sam učinio tako nešto nehotice, bilo je kada sam se letos poigrao jednim očiglednim škartom uhvaćenim tokom vožnje Šarganskom osmicom i, na sopstveno iznenađenje, dobio zanimljivu sliku.

Zaboravio sam na to, osim u dve prilike – jednom kada sam prošlog juna namerno pokušao da izvedem nekoliko mutnih fotki na fejZbuku – slično kako je to učinio moj drug Tibi jednom fotkom na istom mestu; i drugi put, kad sam prošlog avgusta izveo namernu distorziju trivijalne fotografije dva pijana majmuna i to objavio ovde kao fotku dana. Nisam na to više pomišljao jer je bilo dovoljno drugih tema – sve do juče, kad sam naišao na jedan besplatni poljski e-časopis o fotografiji. Istina, taj časopis je prilagođen tabletima, a ja sam ga prelistavao na čemu sam mogao (ah, dekadentni stoni računar) – i onda sam naišao na ceo špil namerno mutnih fotografija. To je bila provokacija; posle kraćeg igranja, shvatio sam da je problem daleko komplikovaniji nego što se u prvi mah čini. Prvo da pokažem o čemu je reč, a onda i da objasnim.

Nastavite sa čitanjem… “Fotografija dana, 4. novembar 2011”

Skoro mesec dana ima kako se kanim da uradim ovo…

One večeri tokom Dana ludaje kad smo se zatekli na smaračkom nastupu pijanog idiota poznatog po nadimku Bajaga, hteli smo da utapamo tugu u alkoholu, ali nismo poneli nikakvu pljosku. Prošlo je dete sa špilom nekakvih epruveta, nudeći medovaču po ceni koju biste, eventualno, platili u Hajatu. Kad je devojčica prošla drugi put, kapitulirao sam: kupim četiri gutljaja medovače za nas četvoro tužnih…

Epruvete su završile u mom džepu; kako sam ih prikupio, tako je nastao pakleni plan da ih upotrebim nekom prigodom za fotku dana. I to se najzad desilo ove večeri…

Ostaviću vas da pogađate šta se nalazi u epruvetama (poruka za njuškala: sve četiri supstance su legalne), a sebi nalažem da zadržim ovu garnituru kao rekvizite za neku sledeću upotrebu. Ovo nije ništa specijalno, osim što sam se malo namučio jer nemam valjano osvetljenje za ovakve objekte; poštedeću vas rasprave kako sam se otarasio nepoželjnih artefakata na slici. Svejedno: mišn akomplišd. A za sutra imam daleko luđu ideju, moraće da padne montaža.

Hladno vreme, ergo voće. Vreme je da se pojedu ove mandarine…

Sve nešto gledam u veliku činiju, pa pre nego što sam se uhvatio mandarina, rešim da se okušam u kombinovanju boja. Istina, nije neka velika paleta, baš bi pasovalo da sam imao crvene jabuke i crno grožđe, ali ajde-de.

Ovih dana se nešto bavim granicama ugrađenog blica. Mogao sam da angažujem i spoljni blic (nažalost, nemam produžni kabl za blic; lična beleška: nabavi taj kabl) ili da pokušam sa raznim improvizovanim pomoćnim osvetljenjem, ali ovog puta zadatak je bio da se baš snađem u trivijalnom okruženju. Zato sam spustio snagu blica na minimum, pravilno sam izmerio belu boju (nanišanim u nešto belo ili sivo – ovog puta komad čistog papira) i okušao koliko blizu smem da priđem. Empirijski sam došao do toga da sam na granici izbora makro režima. Nisam smeo da priđem baš koliko sam hteo, jer je limun “pregorevao”; znao sam da ću morati da izrežem višak. Uz male manipulacije kontrastom i smanjenjem najsvetlijih delova, dobio sam ovo:

Ispostavilo se mnogo teže nego što sam mislio, ali izgleda da sam uspeo. Najvažnije od svega u ovoj vežbi: bez obzira na prilično vulgarno osvetljenje blicem, prošao sam bez potrebe da manipulišem bojama. Ali, to je već predmet iskustva: moj G6 je sklon da greši u svim mogućim smerovima ako mu se ostavi automatski izbor belog pod blicem. Ne treba birati ni odrednicu za blic, nego je optimalno baš meriti belo. Nisam hteo da to radim onim belim poklopcem za objektiv jer su boje vrlo ograničene i ko zna šta bi ispalo (za tu vrstu eksperimenta već nisam bio raspoložen) – komadić papira je prava mera za priliku.

Konstatacija prva: mišn akomplišd. Konstatacija druga: ove mandarine su kisele, ali prodavac makar nije slagao da nemaju semenke. Zato su jabuke… Mmmm…